PLEMENITI MINERALI

Ljudi su tokom svih vremena imali razvijen ukus za lepo i ka lepoti težili. O tome svedoče brojna arheološka nalazišta širom planete Zemlje. Osim crteža i umetničke obrade predmeta za svakodnevnu upotrebu, ljudi su oduvek voleli nakit i ukrasne predmete, kojima su se ulepšavali. Tada su najčešće upotrebljavali lepo kamenje, koje se odlikovalo lepom bojom i sjajem. Uglavnom su korišćeni raznobojni šljunak, kvarc i drugi plemeniti minerali i obrađeni delovi stena. Osim ukrasa, predmeti izrađeni od ovih materijala korišćeni su i kao amajlije.

Plemeniti minerali i stene su u prvo vreme korišćeni u prirodnom stanju, a kasnije su, uz pomoć vlažnog peska, obrađivani, radi glačanja i zaobljavanja. Na taj način isticani su samo boja i sjaj, a oblik bi ostajao veoma sličan prirodnom. Unutrašnja igra svetlosti ostajala je potpuno skrivena. Svetlost unutar kamena otkrivena je tek u XV veku, kada je započeta poliedarska obrada dijamanta (fasetiranje), u vidu rozete. Do punog izražaja došlo se tek u XVII veku, kada je počela da se primenjuje brilijantska obrada dijamanata.

Kako su vekovi odmicali, a civilizacija se razvijala, tako je počela upotreba sve većeg broja minerala i stena, kao i drugih plemenitih materijala, poput bisera, korala, ćilibara ili slonovače, a u poslednje vreme, sve se češće koriste ostaci mamuta, koji se pronalaze na obalama ostrva Boljšoj Ljahovski, u selu Jukagir, kao i u drugim delovima severne Jakutije, te na obalama i ostrvima u Istočnosibirskom moru. Kako je vreme odmicalo, njihova obrada je postajala sve složenija i savršenija, a juvelirski obrađeno kamenje (drago kamenje) korišćeno je za izradu sve raznovrsnijeg nakita.

NEŠTO O JUVELIRSTVU

U juvelirstvu ili, drugačije rečeno, draguljarstvu, za izradu dragulja, koriste se različiti prirodni i veštački plemeniti materijali – juvelirske sirovine.

Dragulj predstavlja juvelirski obrađen plemeniti materijal koji se koristi za izradu nakita, a dragi kamen (juvela ili alem) je dragulj dobijen juvelirskom obradom plemenitog minerala ili stene.

Prirodni plemeniti materijali neorganskog porekla (juvelirske mineralne sirovine ili juvelirski kamen) predstavljeni su kristalizovanim mineralima, koji se javljaju u vidu kristalnih individua i agregata, kao i kristalnih agregata ili u stenama, uključujući i prirodna stakla, kao što su vulkanska ili meteoritska.

Prirodne minerale organskog porekla čine skeleti ili delovi skeleta nekih savremenih ili fosilnih organizama, ili produkti njihovih aktivnosti. Među njima najznačajniji su biseri, korali, ćilibar ili slonovača.

Veštački ili sintetički plemeniti materijali nastali su procesima koje je izazvao čovek.

Osim minerala, u juvelirstvu se koriste i plemeniti metali, poput zlata, srebra, platine, iridijuma ili paladijuma, kao i njihove legure, koje se pre svega koriste za izradu fasunga, odnosno za izradu okova za dragulje.

Nauka o juvelirskim sirovinama naziva se gemologija i bavi se proučavanjem prirodnih i sintetičkih materijala, njihovom obradom, kao i proizvodima, odnosno obradom dobijene dragulje, uključujući tu i njihovu identifikaciju, klasiranje (gradiranje) i ocenu.

OBRADA JUVELIRSKIH MINERALNIH SIROVINA

Lepota kristala prvenstveno zavisi od optičkih osobina minerala, sjajnosti, providnosti, boje ili bezbojnosti, prelamanja i disperzije svetlosti, kao i od pojave igre svetlosti. Kristali savršene forme u prirodi su veoam retki, oni su obično više ili manje deformisani, a često i polomljeni. Uz to, kristalne pljosni su, naročito kod krupnijih kristala - često rapave, ili se na njima javljaju brazdice i rupice, ili su pak, tamnije od unutrašnjosti kristala. Zbog toga, kod prirodnih, sirovih kristala, nisu u punoj meri izražena njihova estetska svojstva, i to u prvom redu optička, pa se oni bez obrade ne koriste kao ukras. Redak izuzetak čine dijamant i spinel, kada su predstavljeni savršeno pravilnim oktaedarskim kristalima. Ali, ljudi su odavno otkrili da se odgovarajućom obradom, oblikovanjem i poliranjem plemenitih metala maksimalno ističu njihova estetika, u prvom redu optičke osobine, a naročito sjajnost, disperzija i igra svetlosti.

Juvelirskom obradom naziva se skup operacija kojima se od odgovarajuće mineralne sirovine – juvelirskog kamena, dobija dragi kamen. Juvelirska obrada se obično obavlja u dve faze: prvu fazu čini osnovna obrada, a drugu fazu – završna obrada.

Osnovnom obradom skida se višak mase juvelirskom kamenu radi dobijanja željene forme. Ova obrada obuhvata sledeće operacije: cepanje, sečenje/rezanje i brušenje.

Završnom obradom daje se finalni izgled već oblikovanom juvelirskom kamenu, koji se tek onda može nazvati dragim kamenom. Operacije u završnoj fazi su: poliranje i u nekim slučajevima gliptografisanje (rezbarenje i graviranje).  Oblikovanjem se ističu estetska, a naročito optička svojstva. Poliranjem se postiže visok nivo uglačanosti i sjajnosti površine dragog kamena, čime se u velikoj meri dobija na lepoti.

Estetski utisak koji će dragi kamen ostaviti na čoveka, u velikoj meri zavisi i od okova (fasunga), u koji će biti ugrađen – od njegovog oblika i sastava. Ali ukupan estetski utisak, međutim, najviše zavisi od maštovitosti i umeća majstora koji izrađuje nakit. Zbog toga se neki komadi nakita ubrajaju među najlepše tvorevine, te se kao jedinstveni eksponati čuvaju u muzejima i privatnim kolekcijama.

ISTORIJA OBRADE I PRIMENE DRAGOG KAMENJA

Daleki čovekovi preci, kamenje su, u krasne svrhe, koristili još u paleolitu. Oni su sa površine zemlje skupljali kamenje koje se odlikovalo lepom bojom i sjajnošću. Najčešće je tu bila reč o raznobojnom šljunku, kvarcu, kalcedonitu, opalu, obsidijanu i drugim plemenitim mineralima i stenama.
Početkom starog veka, u IV milenijumu, u Vavilonu, izrađivane su okrugle ukrasne pločice od lapis-lazulija, jaspisa ili tirkiza i cilindrični žigovi i amajlije od hematita.

Najstariji kopovi plemenitog kamenja, u kojima je eksploatacija vršena još 3.500 godina pre naše ere, nalaze se u Egiptu (na Sinajskom poluostrvu) i to, eksploatisao se tirkiz, kao i u Avganistanu – gde se eksplaotisao lapis-lazuli. U starom Egiptu, u III milenijumu p.n.e. korišćen je nakit sa ugrađenim lapis-lazulijem, smaragdom (varijeteti berila), amazonitom (varijeteti feldspata mikroklina), ametistom (varijetetom kvarca) i granitima. Ovi plemeniti minerali korišćeni su i za izradu amajlija. Obrada plemenitih minerala tada je bila veoma jednostavna: na nepokretnoj ploči od tvrdog kamena vršilo se oblikovanje, stuganjem mokrim krupoznim peskom i glačanje – trljanje mokrim sitnozrnim peskom. Na taj način obrađeni minerali (drago kamenje) mogli su biti dodatno gliptografisani. U njih su se po želji urezivale različite slike i zapisi. Urezivanje je vršeno tvrdim mineralima.
Od oko 2 000 godine p.n.e. u Egiptu je počela da se primenjuje složenija obrada plemenitih minerala. Tada su počeli da se izrađuju pečati u obliku skarabeja, kao i nekih drugih životinja.

Smaragd je vađen iz kopova na obali Crvenog mora. Ovi kopovi poznati su kao „Kleopatrini kopovi“. U Indiji su smaragdi upotrebljavani za izradu nakita oko 2 000 godine p.n.e., a dijamanti, oko 1000 godine p.n.e. U Šri Lanki, safiri i rubini (varijeteti korunda) vađeni su i korišćeni oko 800 godine p.n.e.

U antičkoj Grčkoj, u VII veku p.n.e., intenzivno se razvijala gliptografija. Izrađivane su geme (intalje) sa urezanim likovima bogova, mitskih heroja, vladara, olimpijskih pobednika itd. Za tu svrhu prvo su korišćeni razni varijeteti silicijckih minerala (kvarca i kalcedona), a to su: karneol, jaspis, gorski kristal, pras i drugo, a kasnije, od II veka p.n.e., korišćeni su smaragd, granit, varijeteti kalcedona: ahat, oniks, sardoniks.

Grčko umeće gliptografije preneto je u antički Rim, gde je dostiglo vrhunac. To se naročito odnosi na izradu gema – urezivanjem (intalje) i izrezivanjem (kameje) od raznovrsnih plemenitih materijala. Urezivanje i izrezivanje raznih likova, simbola ili zapisa na gemama vršeno je dijamantima postavljenim u gvozdene držače. Geme su obično ugrađivane u prstenje i služile su kao ukras i kao pečat.

U srednjem veku obrada juvelirskog kamena vršila se rezanjem i brušenjem. Rezanje se obavljalo specijalnim gvozdenim testerama, a u rez je sipan mokar sitan pesak, koji je olakšavao rezanje. Odsečeni komad kamena pričvršćen je na drveni držač i prvo je brušen na nepokretnoj ploči od krupnozrnog peščara, a potom na ploči od sitnog peščara. Brušenje je vršeno kružnim pokretima na ploči, čija se površina stalno posipala vodom. Postepenim menjanjem ugla držača pri bušenju dobijao se okruglast kamen, sličan današnjem kabošonu.

U poznom srednjem veku (od XVIII-XIV), za brušenje plemenitih minerala počeli su da se koriste mlinovi kod kojih su diskovi od tvrdog kamena pokretani ručno ili vodenom snagom. Glavni centri za obradu juvelirskog kamenja tada su bili u Parizu, Frajburgu, Idar-Oberštajnu i Pragu.

Sredinom XV veka, za brušenje dijamanata počeo je da se upotrebljava dijamntski prah, dobijen trljanjem dva dijamanta, koji je imao veliku ulogu u daljem razvoju obrade juvelirskog kamenja, naročito dijamanata. Dijamantski prah nanošen je na gvozdeni disk u specijalnoj mašini za obradu dijamanata. Tada je započeta obrada dijamanata u vidu rozete.

U XV i XVI veku najveći centri za obradu dijamanat bili su Pariz i Antverpen. U Parizu je početkom XVII veka počela da se primenjuje brilijanstka obrada dijamanata (u Indiji je ona, po svoj prilici, bila poznata mnogo ranije), čiji je značaj u daljoj istoriji sve više rastao, te danas predstavlja dominantan način obrade dijamanata.

Savremena juvelirska obrada plemenitih minerala i stena bazira se na istim principima koji su se primenjivali i u ranijim vremenima, a često i na isti način, istim tehnikama i tehničkim sredstvima, kojima je poboljšavan kvalitet i povećana efiksanost juvelirske obrade.

PRIRODNE IMITACIJE PLEMENITIH MINERALA

Kao prirodne imitacije skupocenih plemenitih minerala koriste se slični, ali jeftiniji i rasprostranjeniji plemeniti minerali, kao što su bezbojni cirkon ili gorski kristal (varijetet kvarca) umesto dijamanta, demantoid (varijetet granata andradita) i hidenit (varijetet spodumena) umesto smaragda (varijetet berila).

VEŠTAČKI (SINTETIČKI) PLEMENITI MATERIJALI

Sintetički materijali se prema nameni dele na analoge prirodnih minerala (po hemijskom sastavu, kristalnoj strukturi i fizičkim osobinama). Najviše se proizvode sintetički analozi sledećih plemenitih minerala: korunda (varijetet rubina i safira), berila (varijetet smaragda), hrizoberila (varijetet aleksandrita), spinela, kvarca (varijeteta ametista) i dijamanata (ali ne juvelirskog, nego industrijskog), a u poslednje vreme, opala, lapis lazulija i žada. Sintetičke imitacije služe kao imitacije nekih prirodnih, skupocenih plemenitih minerala, pre svega  dijamanata. Kao sintetičke imitacije dijamanata služe: teseralna cirkonija, itrijum aluminijum granat, galijum gadolinijum granat, litijum niobat, stroncijum titanat, i u poslednje vreme, teseralni moasanit.

Staklo ili „pasta“ predstavlja najstariju veštačku imitaciju plemenitih minerala. Arheološki podaci pokazuju da je u drevnom Egiptu, oko 3 000 godina pre naše ere korišćeno raznobojno staklo za izradu nakita i amajlija. Za juvelirstvo je od velikog značaja bio pronalazak olovnog stakla (flint-stakla ili štrasa) u XVIII veku. Ovo staklo se odlikuje velikim indeksom prelamanja svetlosti i velikom disperzijom, a i dobro se obrađuje (fasetira), pa je korišćeno za izradu nakita, kao imitacija dijamanata i drugih skupocenih plemenitih minerala.

TRETIRANJE DRAGOG KAMENJA RADI POBOLJŠANJA PRIRODNIH FIZIČKIH OSOBINA

Mnogim plemenitim mineralima, obrađenim u drago kamenje, veštački se menjaju – poboljšavaju, neke njihove prirodne fizičke osobine, kao što su boja, čistoća, poroznost. Najčešći tehnološki postupci kojima se vrše ove promene su termičko tretiranje, radioaktivno zračenje, impregnisanje i veštačko bojenje.

Termičkim tretiranjem na određenoj temperaturi nekih plemenitih minerala, dolazi do poboljšanja, promene ili potpunog uništenja njihove prirodne boje, a i do uklanjanja nepoželjnih pega. Tako, na primer, termički tretirani žuti topaz postaje ružičasto-crven, ljubičasti ametist postaje žut – citrin, mrki karneol postaje crven, a crveni cirkon (varijacija hijacint) postaje bezbojan.

Radioaktivnim zračenjem  (npr. ciklotronima), takođe se menja boja nekih plemenitih minerala, pa zato bezbojni topaz dobija plavu boju, a žućkasti dijamant, u zavisnosti od dužine i intenziteta zračenja, dobija razne „fantastične“ boje.

Impregnisanju i veštačkom bojenju se podvrgava drago kamenje dobijeno od poroznih plemenitih minerala. Impregnisanje se obično vrši voskom ili mekim plastičnim masama radi zaptivanja pora, boljeg poliranja i lepšeg spoljašnjeg izgleda dragog kamena, a u nekim slučajevima i radi poboljšavanja boje (kod tirkiza). „Crni oniks“ često predstavlja običan oniks koji je impregniran šećerom, a potom karboniziran. Veštačko bojenje dragog kamenja vrši se naročitim hemikalijama koje treba da im daju lepu i trajnu boju.

JUVELIRSKI MINERALI NA FRUŠKOJ GORI

Na Fruškoj gori, u fruškogorskom ultrabazitskom masivu, ležište Kozje brdo je važno nalazište juvelirskih mineralnih sirovina.  Reč je o kalcedonu i ahatosno karbonatno-silicijskoj breči, hidrotermalnog porekla, koja se javlja u vidu žica brečaste strukture u jednom tektonski intenzivno definisanom, serpentinisanom i listvenitisanom ultrabazitskom masivu.

Kalcedon se obično javlja u tri varijeteta i uglavnom se razlikuje po boji. Može biti ljubičast, bezbojni i plavičast. Ukoliko je reč o ljubičastom kalcedonu, obično se javljaju blago izražene šare, a vrlo često je proziran. Podesan je za obradu u oble forme i može se upotrebljavati za izradu jeftinog i popularnog nakita.

Bezbojni kalcedon je češći i može imati veći značaj kao juvelirski kamen, pošto se najčešće javlja u vidu prozračnog jedrog varijeteta. Sličan je mesečevom kamenu, ali je znatno veće tvrdine. Lako se obrađuje i od njega se mogu praviti izvanredni kabošoni.

Plavičasti poluprovidni kalcedon je najlepši, ali i najređi. Nalažen je samo u nanosu.

Ahatonosna karbonatno-silicijska breča ili „fruški kamen“ javlja se vezan za magnezite ili jako alterisane serpentite. Magnezit je najstarija tvorevina hidrotermalne aktivnosti i jako je brečiziran, a zatim prožet i cementovan dolomitom, ankeritom i kalcitom, sa primešanom silicijom. Na taj način stvorene su žice i gnezda najraznovrsnijih oblika i boja.  Glavna specifičnost fruškog kamena je mešanje karbonata i silicije, najčešće kalcedona (ahata), podređenije i kvarca (u jezgru geoda). Najčešće boje karbonatnih traka su zelena, oker-žuta, bela i braon, a javljaju se retke trake i pege sasvim crne boje. Sve ove boje javljaju se u raznovrsnim nijansama i kombinacijama, ali su jasno okonturene. Boje silicijckih traka su beličasto-plavičaste i jasno odudaraju od kristalastih karbonata. Boja jedrog magnezita je najčešće žuto-braonkasta.

Istraživanja u Srbiji pokazala su da su mineralne sirovine skromnog obima, ali ima brojnih nalazišta mnogih plemenitih minerala i stena, koje se javljaju u različitim geološkim formacijama. I pored toga što u Srbiji postoji 11 istraženih ležišta i 121 registrovana pojava 17 juvelirskih mineralnih sirovina, nijedno od njih nije proizvodno aktivirano, te naši plemeniti minerali i stene nisu komercijalno juvelirski obrađivani i korišćeni za izradu nakita. Ipak, u svim ležištima vršene su probne eksploatacije manjeg obima, a izvađeni plemeniti minerali i stene uspešno su probno juvelirski obrađeni i korišćeni za izradu uglavnom jeftinijeg, popularnog nakita.

Među brojnim juvelirskim mineralnim sirovinama u Srbiji, po zastupljenosti su dominantni silicijcki minerali: kvarc, kalcedon i opal. Ovi minerali se mogu obrađivati u oble forme – kabošone, kugle, olive, valjke, u barok – nepravilne forme i u ploče, a koriste se za izradu jeftinog nakita – prstenja, privezaka, ogrlica, narukvica, minđuša, broševa i slično. Mnoge juvelirske mineralne sirovine mogu se upotrebljavati za izradu ukrasno-upotrebnih predmeta, poput kamene galanterije.

Iako do sada kod nas nisu otkrivena nalazišta skupocenih juvelirskih mineralnih sirovina, njihova eksploatacija može biti profitabilna.

Izvori:

1. „Juvelirske mineralne sirovine i njihova nalazišta u Srbiji“, Miloje Ilić, Beograd, 1998.
2. Nacionalna geografija, časopis za Srbiju, april 2013.

Prijava za polaganje stručnog ispita

Troškovi polaganja stručnog ispita 

Pravni izvori za opšti deo stručnog ispita

Pravilnik o uslovima, načinu i programu polaganja stručnog ispita za obavljanje poslova izrade projekata i elaborata i izvođenja geoloških istraživanja  ("Sl. glasnik RS", br. 21/96)

Ustav Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006)

Zakon o opštem upravnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 33/97 i 31/2001 i "Sl. glasnik RS", br. 30/2010)

Zakon o radu iz 2014.godine prečišćen tekst

Kontakt osoba: Zvjezdana Bečelić

Telefon: 021/487 4337

e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Danas je na Novosadskom sajmu održamna konferencija, pod nazivom „Biomasa – mogućnosti i izazovi“, koja je održana u organizaciji CEDEF-a (Centralno-evropski forum za razvoj), a pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine, u saradnji sa Privrednom komorom Vojvodine i JP „Srbijašume“. Ova konferencija održana je u okviru 80. Međunarodnog sajma poljoprivrede u Novom Sadu, a reč je o drugoj investicionoj konferenciji, koja ima za cilj podsticanje investiranja u projekte iz oblasti biomase.

Na Konferenciji je bilo reči o prioritetima strategije Srbije u oblasti biomase i prateće regulative, primenama propisa, izazovima i njihovom prevazilaženju, kao i o najsavremenijim tehnološkim rešenjima u ovoj oblasti. Takođe, na Konferenciji su razmatrane i teme u vezi sa obezbeđivanjem finansija za projekte iz oblasti biomase, o aktuelnim projektima na teritoriji Srbije, ako i o resursima Srbije u oblasti biomase.

Na Konferenciji je konstatovano da energetski potencijali obnovljivih izvora u Republici Srbiji iznose više od 3Mtoe godišnje, što iznosi oko 25% godišnje potrošnje primarne energije. Kao zemlja sa velikim površinama obradivog zemljišta, naša zemlja ima veliki potencijal za proizvodnju biomase, koji iznosi oko 2,4-2,6 Mtoe godišnje, a to je između 63 i 80% ukupnog potencijala obnovljivih izvora energije. Procenjeno je da se svake godine u našoj zemlji proizvede ukupna količina od 12,5 miliona tona biomase, od toga u Vojvodini oko 9 miliona tona, što čini oko 72%.

Pokrajinski sekretar za energetiku i mineralne sirovine, Nataša Pavićević Bajić je istakla da su konferencije poput ove najvažnija mesta za sagledavanje potencijala, razmenu iskustva, ali i za sagledavanje mogućnosti za dalju realizaciju projekata iz oblasti obnovljivih izvora energije. Ona je istakla da su nam poznati potencijali sa kojima raspolažemo, kao i koji su nam nedostaci, te da je sada vreme da se sagledaju mogućnosti za realizaciju projekata. S obzirom na velike potencijale, potrebno je privući što više investitora, kako bi građani naše zemlje, kroz mere korišćenja obnovljih izvora energije, kao i mere energetske efikasnosti, dobili jeftiniju energiju, ali i da se poveća privredni razvoj, kroz uštedu energije. Takođe, neophodno je da poljoprivrednici imaju profitabilniju proizvodnju, i da od potencijala koji posedujemo, napravimo veliki izvozni potencijal, istakla je Nataša Pavićević Bajić. Samo na takav način može se doći do održivog razvoja i kontinuiranog napretka. Poznata je činjenica da postoji nesigurnost kada je reč o kontinuiranom sakupljanju biomase, a upravo iz tog razloga zadatak Sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine je da se sačine akcioni planovi, sa kojima bi se do kraja godine uredilo tržište biomase, u čemu će pomoć pružiti Svetska organizacija za bioenergiju.Biomasa je, sa jedne strane najveći potencijal naše zemlje, a sa druge strane, objektivan su potencijal i geotermalne vode. Ovaj potencijal ne sme biti zanemaren. Stavljanje geotermalnih voda u svrhu poljoprivrede i energetike takođe mogu da se postignu veliki rezultati i u energetskoj efikasnosti i u iskorićavanju obnovljivih izvora energije. Planski se radi na izradi akcionih planova, koji su usklađeni sa Nacionalnom strategijom razvoja, kao i sa Energetskim sporazumom koji je potpisan sa EU, sa ciljem da se na najbolji mogući način iskoriste potencijali biomase. Takođe, radi se i na izradi studija izvodljivosti u domaćim toplanama, s obzirom na finansijske probleme u njima. Toplane su izuzetno stare i zbog toga u potpunosti energetski neefikasne, a takođe koriste fosilna goriva, koja su izuzetno skupa. Zbog toga je neophodna rekonstrukcija same mreže, kao i postavljanje novih kotlova, koji će koristiti domaće resurse, čime će se doći do jeftinije energije, a samim tim smanjiti troškovi grejanja za građane. Na ovaj način, biće smanjena i uvozna zavisnost, koja je previsoka u čitavoj Srbiji. Zbog toga je važno da se u rešavanje ovih problema uključe sve lokalne samouprave. Pokrajinski sekretarijat će uložiti sve svoje znanje i iskustvo u stvaranje ambijenta za privlačenje investitora, a takođe pristupiće se izradi svih potrebnih dokumenata, koji su neophodni da svim zaiteresovanim investiotorima, kao i svim finasijskim institucijama daju sigurnost za investiranje u našem regionu, a građanima da bude obezbeđen bolji standard svih građana, istakla je Pavićević Bajić.

Pokrаjinski sekretаrijаt zа energetiku i minerаlne sirovine osnovаo je dаnаs Rаdnu grupu zа implementаciju Zаkonа o efikаsnom korišćenju energije, i to:

U sklаdu sа odredbаmа Pokrаjinske skupštinske odluke o pokrаjinskoj uprаvi (''Službeni list APV'', broj: 40/12 - prečišćeni tekst) а u vezi sа člаnom 63. Zаkonа o efikаsnom korišćenju energije (dаlje: Zаkon) u cilju blаgovremenog preduzimаnjа svih neophodnih merа i аktivnosti rаdi sprovođenjа odredаbа Zаkonа, stvаrаnjа formаlno-prаvnih uslovа zа utvrđivаnje posebnih finаnsijskih i drugih podsticаjа, osnivаnjа budžetskih fondovа te korišćenjа sredstаvа iz postojećih sopstvenih fondovа zа reаlizаciju projekаtа i drugih аktivnosti zа efikаsno korišćenje energije nа teritoriji AP Vojvodine, pokrаjinski sekretаr zа energetiku i minerаlne sirovine, Nаtаšа Pаvićević Bаjić donelа je dаnа 17. mаjа 2013. godine, Rešenje o obrаzovаnju rаdne grupe zа implementаciju Zаkonа o efikаsnom korišćenju energije.

Zаdаci rаdne grupe zа sprovođenje Zаkonа su:

• obezbeđivаnje plаnskog, sistemskog i orgаnizovаnog uprаvljаnjа energijom kаo i orgаnizovаnog prаćenjа i аnаlize proizvodnje, prenosа, distribucije i potrošnje energije, koje u okvirimа svojih ovlаšćenjа, utvrđuju i sprovode orgаni držаvne uprаve, orgаni jedinicа lokаlne sаmouprаve i obveznici sistemа energetskog menаdžmentа nа teritoriji Autonomne Pokrаjine Vojvodine;  
• sаrаdnjа sа stručnim timovimа Ministаrstvа nаdležnog zа sprovođenje Zаkonа i učestvovаnje u rаdnim grupаmа u donošenju osnovnih аkаtа kojimа se utvrđuje politikа efikаsnog korišćenjа energije (Strаtegije rаzvojа energetike Republike Srbije, Progrаmа ostvаrivаnjа Strаtegije rаzvojа energetike Republike Srbije, Akcionog plаnа zа energetsku  efikаsnost) kаo i sа ovlаšćenim predstаvnicimа orgаnа lokаlnih sаmouprаvа i drugih obveznikа sistemа energetskog menаdžmentа sа teritorije Autonomne Pokrаjine Vojvodine, u izrаdi progrаmа i plаnovа energetske efikаsnosti;

Člаnovi Rаdne grupe zа sprovođenje Zаkonа su predstаvnici orgаnа lokаlnih sаmouprаvа i ovlаšćeni predstаvnici drugih obveznikа sistemа energetskog menаdžmentа sа teritorije Autonomne Pokrаjine Vojvodine, istаknuti stručnjаci u oblаsti efikаsnog korišćenjа energije i predstаvnici Pokrаjinskog sekretаrijаtа zа energetiku i minerаlne sirovine.

Danas je u Beočinu svečano položen kamen temeljac, čime je označen početak radova na prvoj Solarnoj elektrani u Vojvodini. Izgradnju elektrane, snage 1 MW finansira slovačka firma “PRIMA ENERGY”, a  njena vrednost iznosi million i 500,000 evra. Površina koju zauzima iznosi oko od 2,5ha, zapošljavaće petoro ljudi, a planirano je da se izgradnja završi do kraja ove godine.

Kamen temeljac položili su ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine, Zorana Mihajlović, ambasador Republike Slovačke u Beogradu, Jan Varšo, predsednik opštine Beočin, Bogdan Cvijić, predstavnik firme “Prima energy” Edvard Gruj i pomoćnik pokrajinskog sekretara za energetiku i mineralne sirovine Vlatko Ratković.

Ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine Zorana Mihajlović istakla je da je polaganje kamena temeljca za Solarnu elektranu u opštini Beočin veoma važno, jer će biti značajno iskorišćeni obnovljivi izvori energije, ne samo u Vojvodini, nego u celoj Srbiji. Vlada Republike Srbije podržava ovaj projekat i ovaj proizvođač biće povlašćeni proizvođač električne energije. Zorana Mihajlović je podsetila da je Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine pripremilo svu proceduru koja omogućava investitorima da mogu da iskorišćavaju obnovljive izvore energije. Ona je najavila da se do kraja 2013. godine očekuje završetak radova.

Ambasador Republike Slovačke, Jan Varšo je pozdravio zajednički trud svih učesnika u pripremi za realizaciju izgradnje Solarne elektrane u Beočinu. Ovom prilikom istaknuta je važnost prenošenja iskustva predstavnika slovačke firme “PRIMA ENERGY” s obzirom na to da je u Slovačkoj solarna energija relativno dobro iskorišćena, i u funkciji je više od 850 solarnih elektrana, sa ukupnom instalisanom snagom od oko 500MW. - Slovačku i Srbiju vezuju dugi i istorijom provereni istorijski prijateljski odnosi, koji se danas ogledaju u snažnoj podršci Slovačke Srbiji na njenom putu ka integraciji u Evropsku uniju, istakao je ambasador Jan Varšo. On je izrazio nadu da će ubuduće sardanja između Slovačke i Srbije biti razvijana i da će i nadalje biti realizovani projekti poput ovog u Beočinu.

Predsednik Opštine Beočin, Bogdan Cvijić je izrazio svoje veliko zadovoljstvo što će prva Solarna elektrana u Vojvodini biti izgrađena u opštini Beočin. Zahvalio je ambasadoru  Slovačke Republike i inveastitorima što su prepoznali opštinu Beočin, jer će ova opština imati veliku korist ne samo kroz otvaranje novih radnih mesta, nego i kroz veliku investiciju, ali i kao primer dobre prakse projekata koji se mogu realizovati između slovačkog i srpskog naroda.

Energija vetra je energija koja potiče od snage vetra, mada je to u stvari energija Sunca i okarakterisana je kao obnovljiv izvor energije. Predstavlja konvencionalan obnovljivi izvor energije, koji se vekovima koristi za dobijanje mehaničke, a u novije vreme i električne energije. Međutim, proizvodnja električne energije iz energije vetra u većim količinama počela je tek posle naftne krize 1973.

ISTORIJA

Ljudi koriste energiju vetra barem 5500 godina, na primer, čamac sa jedrima koristi se barem 5000 godina, a arhitekte su koristili vetar za prirodne ventilacije još u antičko doba. Korišćenje vetra za obezbeđivanje mehaničke energije došlo je kasnije u antici.

U staroj Persiji, vetrenjače sa vertikalnom osovinom, napola zatvorene (tako da vetar potiskuje samo jednu polovinu rotora) i ravnim „jedrima“ koriste se bar od 200. godine nove ere.

Praktične vetrenjače slične konstrukcije napravljene su u Avganistanu u 7. veku. Sa Bliskog istoka, ideja se proširila do Evrope i vetrenjače za mlevenje zrna u brašno ili pumpanje vode zabeležene su u 12. veku u Engleskoj i Holandiji.

Do 19. vijeka vetrenjače su rasprostranjene po čitavoj Evropi i donesene su i u Severnu Ameriku.

Krajem 19. veka energija vetra počela je da se koristi i za proizvodnju električne energije, ali uglavnom u malim lokalnim postrojenjima, sve do naftne krize 1973. Posle krize, u velikom broju zemalja dolazi do užurbane aktivnosti za iskorištenje energije vetra za proizvodnju struje. Sa usponima i padovima, uglavnom u vezi sa rastom i padom cena nafte, razvoj se naročito ubrzava posle 2000. godine.

RAZVOJNE MOGUĆNOSTI

Energija vetra pruža velike mogućnosti za dalji razvoj. Pri kraju 2007. svetski kapacitet elektrana na vetar je 94 GW, ali to je i dalje samo 1% od ukupne proizvodnje električne energije. Zemlje koje vode u proizvodnji su Danska, gde 19% ukupne proizvodnje električne energije dolazi od vetra, Španija i Portugalija, 9%, a Nemačka i Irska, 6%.

Vremena se ipak menjaju. Proizvodnja električne energije iz vetra povećala se pet puta od 2000. do 2007.

Proizvodnja je zasad profitabilna i po ceni konkurentna u odnosu na energiju dobijenu iz hidropotencijala, termoelektrana i u odnosu na nuklearnu energiju, samo u krajevima sa većim brzinama vetra, kao na obali mora i slično. Međutim, sa rastom cena konvencionalnih energenata i sa padom cena turbina na vetar, očekuje se promenjen odnos u budućnosti.

VETROGENERATOR

Energija vetra je kinetička energija koju poseduje vazduh koji struji. Količina energije uglavnom zavisi od brzine vetra, ali je takođe u manjoj meri zavisna od gustine vazduha, na koju utiče temperatura, pritisak vazduha i visina.

Vetroturbina je mašina za konverziju kinetičke energije vetra u mehaničku energiju. Ako se mehanička energija koristi direktno u mašinama, kao što su pumpe ili mašine za mlevenje žitarica, reč je o mlinovima na vetar, a ako se mehanička energija pretvara u električnu, reč je o vetrogeneratorima.

Kod vetrogeneratora, snaga izlazne energije dramatično raste sa porastom brzine vetra. Zbog toga je većina najisplativijih vetrogeneratora locirana u vetrovitim oblastima. Na brzinu vetra utiče konfiguracija terena, pa se zbog toga vetrogeneratori podižu na visokim tornjevima.

Vetrogeneratori proizvode obično 40 odsto od nominalne snage, ali pri optimalnim vetrovima taj procenat se može popeti i do 60 odsto.

Vetroturbine se mogu podeliti u dva tipa, po osnovu ose oko koje se turbina okreće. Najčešće se koriste horizontalne turbine. Danas su najrasprostranjeniji vetrogeneratori sa elisom od tri krila, snage od 1kw do 6 MW. Kod ovih vetrogeneratora prenosni sistem – reduktor i sam električni generator nalaze se na vrhu nosećeg tornja. Cela konstrukcija se, pomoću senzora pravca vetra i servo-motora pokreće tako da je elisa uvek okrenuta normalno na pravac duvanja vetra. Najsloženiji deo je menjačka kutija koja pretvara lagano i neujednačeno kretanje elise u brze okrete generatora slične učestalosti.

PREDNOSTI I MANE VETROGENERATORA

Prednosti su te što je vetar slobodan i obnovljiv izvor energije, a farme vetrogeneratora ne troše nikakvo gorivo. Pri proizvodnji struje vetrogeneratorima, nema nikakvih otpadaka, niti se stvaraju emisije štetnih gasova. Površine pokrivene ovim uređajima mogu normalno da se koriste u poljoprivredi. Farme vetrogeneratora su dobar način da se od mreže udaljeni potrošači snabdevaju električnom energijom.

Mane mogu biti te što vetar može biti neujednačen i nema ga uvek, pa tada vetrogeneratori ili ne rade ili daju manju snagu. Najpogodnija mesta su obično na obalama mora i reka ili u planinama, pa je u prvom slučaju zakup zemlje skup, a u drugom je povećano ulaganje u izgradnju. Ima ljudi koji smatraju da pokrivanje terena vetrenjačama narušava izgled predela, mogu da predstavljaju opasnost za ptice, posebno ako su podignuti na pravcima njihovih seoba, a rad vetrogeneratora može da ometa prijem televizijskog signala.

RAD

Na snagu vetra utiču hrapavost tla, prirodne ili veštačke prepreke i orografija. Rad vetrogeneratora može se bitno uvećati ukoliko se locira između dve prepreke ili dve planinske padine (tunel efekat). Povećanja brzine mogu biti i preko 30 odsto u odnosu na okolinu. Jedan od uobičajenih lociranja vtrogeneratora je na vrhovima brda, gde se povećavaju gustina i brzina vazduha koji struji.

Efikasnost rada zavisi od srednje brzine vetra i učestalosti. Usled diskontinuiteta prirode vetra, stepen iskorišćenja vetrogeneratora je niži nego kod konvencionalnih elektrana i kreće se između 20 i 40 odsto u odnosu na instaliranu snagu. Vetar jako varira, pri čemu se promene brzine javljaju i usled promene godišnjih doba. U našim uslovima vetrovi su najjači zimi, tada je najveća potrošnja električne energije, pa vetrogeneratori mogu da služe kao vršni kapaciteti.

Značajni parametri za proizvodnju električne energije su brzina vetra, opredeljujući pravac, učestanost brzine, učestanost tišine, gustina vazduha. Tipična varijacija vetra obično se opisuje Weibull-ovom distribucijom. Sabiranjem svake brzine pomnožene sa verovatnoćom njenog pojavljivanja, dobija se srednja brzina u posmatranom periodu.

Izvori: Vikipedija – slobodna enciklopedija, i tekst domaćeg vodećeg stručnjaka u vetroenergetici prof.dr Marka Popovića.

Hidroenergija, hidraulička energija ili energija vode je snaga dobijena iz sile ili energije tekuće vodene mase, koja se može upotrebiti u korisne svrhe. Pre nego što je komercijalna električna energija postala široko dostupna, energija vode se koristila za navodnjavanje i pogon raznih mašina, poput vodenica, u tekstilnoj industriji, u pilanama, korišćena je za lučke dizalice ili liftove i ostale elevatore.

Druga metoda je korišćenje kompresora, koji je komprimovao vazduh pomoću mlaza vode, a čija se energija zatim mogla koristiti za pogon mašina udaljenih od vode.

VODENICE I MLINOVI

Energija vode se koristi već stotinama godina. U Indiji su se gradile vodenice i vodeni mlinovi, u Rimskom carstvu energija vode se koristila za pogon mlinova koji su proizvodili brašno; koristila se i za piljenje drva i oblikovanje kamena. Snaga vodenog talasa ispuštenog iz spremnika, koristila se za izdvajanje metalne rude u starom rudarskom procesu. Taj se proces široko koristio u Britaniji, u srednjem veku, kao i kasnije. Koristio se za dobijanje olova i kalaja, a kasnije se iz njega razvilo hidraulično rudarenje koje je bilo u upotrebi tokom kalifornijske potere za zlatom.

U Kini i u ostatku Dalekog istoka zahvaljujući energiji vode koristile su se crpke zasnovane na principu točkova sa spremnicima za podizanje vode u kanale za navodnjavanje.

HIDRAULIČNE CEVI

Postojali su i sistemi hidrauličnih mreža. Sastojali su se od cevi u kojima se nalazila tečnost pod pritiskom, koja je prenosila energiju od izvora, na primer crpke, do krajnjih korisnika. Ovakve mreže bile su veoma rasprostranjene u viktorijanskim gradovima Velike Britanije.

U hidrologiji, energija vode manifestuje se kroz delovanje sile na korito i obale reka usled kretanja vode. Ta pojava posebno je izražena u slučaju visokog vodostaja ili poplave. Snaga vode deluje na korito i obale reka, odnoseći s njih talog i ostale materijale, što uzrokuje eroziju i ostale promene u rečnom toku.

SAVREMENA UPOTREBA

Trenutno je u upotrebi ili razvoju više oblika korišćenja energije vode. Neki oblici su isključivo mehanički, mada je većina okrenuta pretvaranju energije vode u električnu energiju. Među širim područjima su:

1. vodenice, koje se koriste već vekovima za pogon mlinova i ostalih mašina;
2. električna energija dobijena iz vode; što se uobičajeno odnosi na vodene brane ili postave uz reke (npr. vodenice čiji se pogon temelji na hidraulici);
3. energija vodenih tokova, koja se dobija iz energije gibanja (kinetičke energije) reka, potoka i okeana;
4. vrtložna energija, koja se dobija iz vrtloga;
5. energija plime i oseke;
6. energija dobijena iz protoka čiji je uzrok plima;
7. energija talasa;
8. osmotska energija, odnosno energija gradijenta saliniteta, pomoću koje se energija dobija iz razlike u koncentraciji soli između morske i rečne vode;
9. energija morskih struja;
10. energija dobijena iz razlike temperature okeana na različitim dubinama.

Energija vodenih tokova (hidroenergija) je danas izvor 715 000 MW, odnosno 19% električne energije proizvedene u svetu. Velike brane se još uvek projektuju, a trenutno najveća hidroelektrana na svetu, Hidroelektrana Tri klanca, izgrađena je u Kini, na najdužoj svetskoj reci, Jangce. Osim u nekoliko zemalja koje imaju energije vode dovoljno za pokrivanje većine potreba za električnom energijom, hidroelektrane se koriste, jer pokrivaju potrebe za električnom energijom zahvaljujući mogućnosti brzog puštanja u pogon. Takođe, hidropotencijal se može koristiti kao veliki spremnik jeftine energije ukoliko se pri suvišnoj proizvodnji hidrogenerator koristi kao pumpa (reverzibilne hidroelektrane).

Hidroenergija u osnovi ne proizvodi ugljen-dioksid, za razliku od upotrebe fosilnih goriva, pa zbog toga značajno ne deluje na globalno zagrevanje. Energija dobijena iz hidroelektrana može biti znatno jeftinija od energije dobijene iz fosilnih goriva ili nuklearne energije, a područja bogata hidropotencijalom privlačna su za razvoj indrustrije.

MALE HIDROELEKTRANE

Male hidroelektrane sve češće se koriste kao alternativni izvor energije, posebno u udaljenim područjima gde ostali izvori energije nisu dostupni. Male hidroelektrane mogu se instalirati na malim rekama ili potocima uz mali ili zanemariv uticaj na pojave poput migracije riba. Većina malih hidroelektrana ne koristi branu ni veće preusmeravanje toka reke, nego je zasnovana na vodenicama.

Prilikom postavljanja male hidroelektrane, potrebno je uzeti u obzir neke okolnosti, na primer, količinu vode koja je stalno dostupna, s obzirom na to da nedovoljno kiše može ugroziti rad elektrane. Zatim pad, odnosno visinsku razliku zahvata i ispusta vode. Uz veći pad može se dobiti veća električna snaga. Takođe, postoji potreba za usklađivanjem sa propisima i zakonima o zaštiti voda.

Izvor: Vikipedija – slobodna enciklopedija

Ispod Zemljine površine nalaze se ogromne zalihe toplotne energije, koja se naziva geotermalna energija. Naziv "geotermalno" potiče od grčkih reči geo, što znači zemlja i therme, što znači toplota. Geotermalna energija je toplotna energija akumulirana u fluidima i stenskim masama u Zemljinoj kori. Nastala je polaganim raspadanjem radioaktivnih elemenata, hemijskim reakcijama ili trenjem pri kretanju tektonskih masa. Količina takve energije je tako velika da se može smatrati skoro neiscrpnom, pa se smatra obnovljivim izvorom energije, iako je u suštini neobnovljiva. O veličinama tih potencijala najbolje govori činjenica da je akumulirana toplota u omotaču zemlje tolika, da bi se smanjenje temperature Zemljine kore za samo 0,1 C omogućilo toliko energije da se svet snabdeva električnom energijom na sadašnjem nivou potrošnje za naredni period od 15 000 godina.

Potencijal geotermalne energije je ogroman, ima je 50 000 puta više od sve energije koja se može dobiti iz nafte i gasa širom sveta. Geotermalni resursi nalaze se u širokom spektru dubina, od plitkih površinskih do više kilometara dubokih rezervoara vruće vode i pare koja se može dovesti na površinu i iskoristiti. U prirodi se geotermalna energija najčešće pojavljuje u formi vulkana, izvora vruće vode i gejzira. U nekim zemljama se geotermalna energija koristi već hiljadama godina u svrhu banjskog i rekreativno-lekovitog kupanja. Ipak, razvoj nauke nije se ograničio samo na područje lekovitog iskorišćavanja geotermalne energije, već je usmerio i prema procesu dobijanja električne energije, već i za grejanje domaćinstava i industrijskih postrojenja. Procjenjuje se da toplotni tok iz unutrašnjosti do površine Zemlje iznosi 42 TW. Celokupna geotermalna energija Zemlje mogla bi se proceniti na 12,6 × 10 24 MJ, a kore na 5,4 × 10 21 MJ. Ipak, samo jedan manji deo svega toga mogao bi se iskoristiti. Svetski geotermalni potencijal je gotovo 35 milijardi puta veći nego što iznose današnje potrebe za energijom, ali tek se vrlo mali deo toga može isplativo iskorišćavati, i to svega do dubine od 5000 m.

Da bi se definisale rezerve, potrebno je odrediti mogućnost ekonomske isplativosti korišćenja geotermalne energije, a to je danas moguće za proizvodnju toplotne i električne energije.

Geotermalna energija za proizvodnju električne energije dobija se u geotermalnim elektranama, i koristi se, takođe, i za toplifikaciju naseljenih mesta, grejanje staklenika ili stambenih zgrada. Ona se može koristiti i u druge svrhe, kao na primer u proizvodnji papira, pasterizaciji mlijeka, plivačkim bazenima, u procesu sušenja drveta i vune, planskom stočarstvu, kao i u mnoge druge svrhe.

Geotermalna energija ima brojne prednosti pred tradicionalnim izvorima energije baziranim na fosilnim gorivima. Najveća prednost geotermalne energije je to što je čista i sigurna za okolinu. Metoda koja se koristi za dobijanje električne energije ne stvara emisije štetne za okolinu. Geotermalne elektrane zauzimaju mali prostor (za razliku od npr. hidroelektrana čije brane uzrokuju potapanje velikih površina). Geotermalne elektrane se grade direktno na izvoru energije i lako opskrbljuju okolna područja toplotnom i električnom energijom. Osim toga, zbog toga što zauzimaju malo prostora, takve elektrane su vrlo pouzdane. Geotermalna energija je pouzdana jer ne zavisi od meteoroloških uticaja, za razliku od hidroelektrana, koje zavise od količini vode na raspolaganju, vetroelektrana, jer snaga vetra varira i ne može se znati kad će ga biti, ili solarnih postrojenja, koje ne mogu raditi noću i zavise do meteoroloških prilika. Električna energija iz geotermalnih izvora može se proizvoditi 24 sata dnevno. Geotermalne elektrane imaju vrlo niske troškove proizvodnje. Zahtevaju samo energiju za pokretanje vodenih pumpi, a tu energiju proizvodi elektrana sama za sebe.

NASTANAK

Polagano prirodno raspadanje radioaktivnih elemenata, u prvom redu urana, torijuma i kalijuma, koji se nalaze u svim stenama, proizvodi ogromnu termičku energiju.    Geotermalna energija se može smatrati fosilnom nukleranom energijom; ona je tzv. unutrašnja toplotna energija. Ukupna toplota u unutrašnjosti zemlje iznosi oko 4.1030J ili oko 1020toe (tona ekvivalentne nafte). S obzirom na to da urana, torijuma i kalijuma ima najviše u granitnim stenama, toplota se nešto više razvija u kori Zemlje, nego pod morem i u stenama mladih geoloških formacija, intenzivnije nego u starijim stenama.

4 GRUPE GEOTERMALNIH ENERGETSKIH IZVORA:

• hidro geotermalna energija izvora vruće vode
• hidro geotermalna energija izvora vodene pare
• hidro geotermalna energija vrele vode u velikim dubinama
• petrotermička energija – energija velikih i suvih stena

NEDOSTATAK

Najveći nedostatak je to što nema mnogo lokacija koje su prikladne za iskorištavanje geotermalne energije i pogodnih za izgradnju geotermalnih elektrana. Najbolje lokacije su one koje imaju dovoljno vruće stene na dubini pogodnoj za bušenje i koje su dovoljno mekane. Geotermalnu energiju je nemoguće transportovati i zbog toga se može koristiti samo za grejanje obližnjih mesta i za proizvodnju električne energije. Problem kod korištenja je ispuštanje materijala i gasova iz dubine Zemlje, koji mogu biti štetni kada izađu na površinu. Najopasniji je vodonikov sulfid, koji je vrlo korozivan i vrlo ga je teško pravilno odložiti. Statistike pokazuju da je povećana pojava potresa u regijama gde se iskorišćava geotermalna energija.

GREJANJE

Geotermalna energija se još od vremena Rimskog carstva koristila za zagrevanje zgrada. Poslednjih godina termin "geotermalno" grejanje odnosi se na grejanje i hlađenje prostora korištenjem toplotnih pumpi. Takav geotermalni sastav može preneti toplotu iz i u tlo, uz minimalnu potrošnju električne energije. Čak i uz visoke inicijalne troškove, ulaganje se relativno brzo vraća. Ne zagađuje okolinu i jedan je od najdelotvornijih sastava za grejanje i hlađenje. Najveći geotermalni sistem koji služi za grejanje nalazi se na Islandu, odnosno u njegovom glavnom gradu Rejkjaviku, u kome gotovo sve zgrade koriste geotermalnu energiju. Geotermalna energija koristi se i u poljoprivredi za povećanje prinosa. Voda iz geotermalnih rezervoara koristi se za grejanje staklenika za proizvodnju cveća i povrća. Pod grejanje staklenika ne uzima se u obzir samo zagrevanje vazduha, već se greje i tlo na kojem rastu biljke.

Proizvodnja električne energije

Jedan od najzanimljivijih oblika iskorišćavanja geotermalne energije je proizvodnja električne energije. Za to se koriste vruća voda i para iz Zemlje za pokretanje generatora, pa prema tome nema spaljivanja fosilnih goriva i kao rezultat toga nema ni emisije štetnih gasova u atmosferu - ispušta se samo vodena para. Dodatna prednost je u tome što se takve elektrane mogu implementirati u najrazličitijim prirodnim okruženjima. Princip rada je jednostavan: hladna voda upumpava se na vruće granitne stejene, koje se nalaze blizu površine, a napolje izlazi vruća para, čija temperatura iznosi više od 200 °C. Pod visokim pritiskom ta para pokreće generatore. Trenutno se koriste tri osnovna tipa geotermalnih elektrana:

1. Princip suve pare (Dry steam) – koristi se izuzetno vruća para, obično iznad 235 °C (445 °F). Ta para se koristi za direktno pokretanje turbina generatora. Ovo je najjednostavniji i najstariji princip i još uvek se koristi, jer je to daleko najjeftiniji princip generisanja električne energije iz geotermalnih izvora.
2. Princip separiranja pare (Flash steam) – koristi se vruća voda iz geotermalnih rezervoara, koja je pod velikim pritiskom i na temperaturama iznad 182 °C (360 °F). Pumpanjem vode iz tih rezervoara prema elektrani, na površini smanjuje se pritisak, pa se vruća voda pretvara u paru i pokreće turbine. Voda koja se nije pretvorila u paru vraća se nazad u rezervoar zbog ponovne upotrebe. Većina modernih geotermalnih elektrana koristi ovaj princip rada.
3. Binarni princip (Binary cycle) – Voda koja se koristi i kod binarnog principa je hladnija od vode koja se koristi kod ostalih principa generisanja električne energije iz geotermalnih izvora. Kod binarnog principa, vruća voda se koristi za grejanje tečnosti koja ima znatno nižu temperaturu vrelišta od vode, a ta tečnost isparava na temperaturi vruće vode i pokreće turbine generatora. Prednost tog principa je veća efikasnost postupka, a i dostupnost potrebnih geotermalnih rezervoara je mnogo veća nego kod ostalih postupaka. Dodatna prednost je potpuna zatvorenost sistema, budući da se upotrebljena voda vraća natrag u rezervoar, pa je gubitak toplote smanjen, a gotovo da i nema gubitka vode. Većina planiranih novih geotermalnih elektrana koristiće ovaj princip. Princip koji će se koristiti kod izgradnje nove elektrane zavisi od vrste geotermalnog izvora energije, tj. od temperature, dubine i kvaliteta vode i pare u odabranoj regiji. U svim slučajevima kondenzovana para i ostaci geotermalne tečnosti vraćaju se nazad u bušotinu i time se povećava izdržljivost geotermalnog izvora.

Izvori: dipl. Ing. Miloš Radaković "Obnovljivi izvori energije", Srbija solar i Vikipedija – slobodna enciklopedija

Pokrajinski sekretar za energetiku i mineralne sirovine, Nataša Pavićević Bajić, otvorila je Forum o energetskoj efikasnosti - ENEF forum, u Sremskim Karlovcima, koji se održava povodom Dana održivog razvoja. Prisutnima se obratila i predsednica Pokreta gorana Jelena Jeftić.

ENEF forum održan je u organizaciji Pokreta gorana Vojvodine, a u saradnji sa Udruženjem građana "Centar pasivna kuća", uz podršku Misije OEBS u Srbiji, Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ i Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine.

U sklopu ENEF-a održana je Panel diskusija, sa temom Energetska efikasnost u zgradarstvu, sa osvrtom na ulogu države u implementaciji odredaba o energetskoj efikasnosti.

Ovom prilikom obeležena je i međunarodna manifestacija Evropski dani Sunca, koja se paralelno održava u 11 gradova Srbije. Manifestacija se održava u organizaciji udruženja "Centar za energetsku efikasnost i primenjenu ekologiju", a Pokret gorana pruža podršku manifestaciji, sa ciljem promocije upotrebe solarne energije i zaštite životne sredine.

- Principi energetske efikasnosti su jedan od najvažnijih principa održivog razvoja privrede, s jedne strane, a sa druge, imaju za cilj poboljšanje ekonomskog standarda stanovništva. Zakonom o efikasnom korišćenju energije, dobili smo sistemski Zakon koji će nam pomoći da mere Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine, koje su sprovođene u pokrajinskoj upravi, lokalnim samoupravama, školama i drugim objektima, intenzivnije realizujemo, istakla je Nataša Pavićević Bajić. Mere Pokrajinskog sekretarijata usmerene su ka edukaciji, podizanju svesti građana o čuvanju energije, sa jedne strane, a sa druge strane, aktivnosti, koje Sekretarijat takođe podržava, imaju za cilj uštedu energije i razvoj proizvodnje.

Sve aktivnosti i mere koje podržava i sprovodi Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine imaju za cilj uštedu energije i povećanje profitabilnosti i konkurentnosti domaće privrede, kroz racionalno upravljanje energijom, što će doprineti poboljšanju životnog standarda ljudi, kao i povećanju stepena zaštite životne sredine. Ona je dodala da je ovde reč o spletu mera, koji, kroz naše prirodne resurse u obnovljivim izvorima i kroz poštovanje energetskih principa i Zakona o energetskoj efikasnosti, mogu brzo dati rezultate, čime će se obezbediti brži razvoj privrede i stvoriti uslovi za bolju ukupnu socijalnu sliku našeg društva.

Nataša Pavićević Bajić je istakla da su ovakvi forumi od izuzetnog značaja i zbog toga Pokrajinski sekretarijat daje podršku održavanju stručnih skupova, a takođe, pruža podršku i svim akcijama nevladinih organizacija, kao i osnovnih i srednjih škola, kako bi se svima približili principi čuvanja energije.

Ovom prilikom najavljena je aktivnost Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine, koja će biti održana 4. juna ove godine, kada će biti predsatvljen Akcioni plan za implementaciju Zakona o efikasnom korišćenju energije u delu formiranja kancelarija za energetsku efikasnost.

Predstavnici pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine, na čelu sa pokrajinskim sekretarom Natašom Pavićević Bjić, učestvovali su na 21. Ekonomskom i ekološkom forumu OEBS-a, pod nazivom "Povećanje stabilnosti i bezbednosti: unapređenje ekološkog otiska aktivnosti u oblasti energetike u regionu OEBS-a", koji je odžan u Kijevu od 16 - 17. aprila 2013. godine.

Ključne teme ovog Foruma bile su podrška saradnji u oblasti novih, obnovljivih i čistih izvora energije, promocija "zelene energije", kao i tehnoloških inovacija u ovoj oblasti, o kojima su diskutovali stručnjaci iz 57 država učesnica.

Sa predsednikom Svetske asocijacije za bioenergetiku iz Švedske Hajnc Kopec i generalnim direktorom nacionalne agencije za energetiku Islanda Gudnuiem A. Johansenom, dogovoren je početak saradnje između tih organizacija i Pokrajinskog sekretarijata za eneregtiku i mienralne sirovine.

Solarna energija je energija sunčevog zračenja koju primećujemo u obliku svetla i toplote kojom nas naša zvezda svakodnevno obasipa. Sunce je najveći izvor energije na Zemlji. Sem neposrednog zračenja koje greje Zemljinu površinu i stvara klimatske uslove u svim pojasevima, ovo zračenje je odgovorno i za stalno obnavljanje energije vetra, morskih struja, talasa, vodnih tokova i termalnog gradijenta u okeanima. Postupkom fotosinteze, sunčeva energija se pretvara u biljnu masu, koja na taj način postaje pretvorena energija u celulozu ili drugi oblik ugljenih hidrata. Energija koja potiče iz posrednog i neposrednog sunčevog zračenja smatra se obnovljivim izvorom energije jer se njenim korišćenjem ne remeti značajno ravnoteža toka materije i energije u prirodi.

Sva konvencionalna, fosilna, goriva takođe su jedan oblik energije sunčevog zračenja. Međutim, ova energija je akumulirana i u dugim procesima geoloških i hemijskih transformacija zarobljena pod površinom Zemlje u obliku nafte, gasa ili uglja.

Ova energija se može iskoristiti na razne načine i upotrebiti kao toplotna, električna, hemijska ili mehanička energija.

Najjednostavniji način je sakupljanje toplotne energije, pomoću solarnih kolektora koji daju toplu vodu ili topao vazduh, koji se mogu koristiti za grejanje tople vode za domaćinstvo, bazene, radijatore ili podno grejanje. Još u vreme antičkih Grka, pisac Ksenofont je opisao kako se pametnim građenjem može iskoristiti sunčeva energija za grejanje kuća zimi. Danas se u zgradama toplotna energija Sunca koristi pasivnim i aktivnim zahvatom korišćenjem arhitektonskih i građevinskih tehnika.

Napredni način je neposredna proizvodnja električne energije fotonaponskim ćelijama. Ovaj način podrazumeva da se postavljanjem panela poluprovodničkih osobina i izlaganjem sunčevom zračenju neposredno dobija električni napon, odnosno, električna energija.

Solarna energija je u poslednje vreme stekla veliku popularnost kao obnovljiv izvor energije, koji sa sobom ne donosi zagađenje povezano s fosilnim gorivima.

Sunce je zvezda u čijem jezgru se kao u fuzionom reaktoru dešava nuklearna fuzija, proces u kome se svake sekunde oko 3 tone mase pretvara u energiju zračenja koja se potom emituje u okolni prostor. Tokom ovog pretvaranja vodonika u helijum oslobađa se 3,86•1020 MW. Intenzitet ovog zračenja opada sa kvadratom udaljenosti od Sunca.

Računajući da je površina projekcije Zemlje oko 128 miliona km², a dotok energije Sunca do Zemlje oko 117•109 MW ili oko 109 TWh godišnje, dobija se da godišnje na Zemlju Sunce šalje 25 puta više energije nego što iznose rezerve svih fosilnih goriva.

Na prosečnoj udaljenosti planete Zemlje od Sunca, u zavisnosti od sunčevih aktivnosti, na upravnu površinu u svakoj sekundi pada između 1307 i 1393 W/m². Ovo zračenje se zove ekstraterestrično, jer je u pitanju zračenje dostupno izvan zemljinog vazdušnog omotača. Solarna konstanta je prosečna gustina snage zračenja Sunca po jedinici površine iznad površine Zemlje u svemiru. Prihvaćeno je da je vrednost solarne konstante S_0 = 1353 (pm 21); W/m².

Električna energija je jedan od oblika energije koji se proizvodi dejstvom elektromagnetskog polja na naelektrisanje. Pored ove, strogo fizičke definicije, postoji opšteprihvaćena konvencija da je električna energija (laici koriste i pojmove električna struja, struja i elektricitet) ono što se proizvodi u elektranama, prenosi dalekovodima i distribuira do potrošača gde se koristi za rad kućnih aparata, kancelarijske opreme, industrijskih mašina, i omogućava dovoljno energije kako za kućno tako i za komercijalno osvetljenje, grejanje, kuvanje i industrijske procese.

Iako je bilo poznato da elektricitet nastaje kao proizvod hemijskih reakcija koje se dešavaju u elektrolitskoj ćeliji, od kako je Alesandro Volta razvio Voltin stub 1800. godine, proizvodnja na takav način bila je i ostala skupa. Majkl Faradej je 1831. godine izumeo mašinu koja generiše elektricitet iz rotacionog kretanja, ali je trebalo skoro 50 godina da ta tehnologija dostigne komercijalno isplativi nivo. Tomas Edison je 1878. godine, razvio i prodao komercijalno isplativu zamenu za gasno osvetljenje i grejanje, korišćenjem lokalno generisanog i distribuiranog elektriciteta, u obliku jednosmerne struje. Razlog što je generisanje elektriciteta moralo biti blizu ili u okviru potrošačevih prostorija je što Edison nije imao načina za konverziju napona. Izbor napona bilo kog električnog sistema je kompromis. Povećanjem napona smanjuje se struja i tako se eliminišu gubici usled otpora kabla. Na nesreću, pojačava se opasnost od direktnog kontakta i takođe se povećava potrebna debljina izolacije. Nadalje, neke tipove opterećenja je teško ili nemoguće prilagoditi visokim naponima.

Nikola Tesla, koji je kratko vreme radio za Edisona i shvatao teoriju elektriciteta na način na koji Edison nije, izumeo je alternativni sistem korišćenjem naizmenične struje. Tesla je shvatio da pošto dupliranjem napona prepolovljava struju i smanjuje gubitke za tri četvrtine, samo naizmenična struja omogućava transformaciju između naponskih nivoa u različitim delovima sistema. Ovo je omogućilo efikasne visoke napone za distribuciju gde se rizik smanjuje dobrim dizajnom, a relativno sigurne niske napone na mestima potrošnje. On je nastavio da razvija opštu teoriju svog sistema, razvijajući teoretske i praktične alternative za sve tadašnje upotrebe jednosmerne struje, i patentirao svoje napredne ideje 1887. godine, u okviru trideset različitih patenata.

Teslin rad je 1888. godine privukao pažnju Džordža Vestinghausa, koji je posedovao patent za tip transformatora koji je mogao da podrži veliku snagu i bio jednostavan za proizvodnju. Vestinghaus je upravljao postrojenjem za osvetljavanje na naizmeničnu struju u Grejt Baringtonu, Masačusets od 1886. godine. Iako je Vestinghausov sistem mogao da koristi Edisonove svetiljke i imao grejače, nije imao motor. Uz pomoć Tesle i njegovih patenata, Vestinghaus je 1891. sagradio električni sistem za rudnik zlata u Teluridu, Kolorado, sa generatorom na vodu od 100 konjskih snaga (75 kW) koji je pokretao motor od 100 konjskih snaga (75 kW) preko napojnog voda dugog 2,5 milje (4 km). Na kraju je 1893 Almarian Deker izumeo ceo sistem za trofazno generisanje struje u Redlandsu, Kalifornija. Zatim, u saradnji sa Dženeral Elektrikom, koji je Edison bio prisiljen da proda, Vestinghausova kompanija je krenula u konstrukciju električne centrale na Nijagarinim vodopadima, sa tri Teslina generatora od po 5.000 konjskih snaga za isporuku električne energije postrojenju za preradu aluminijuma u Nijagari i gradu Bufalu udaljenom 22 milje (35 km). Električna centrala u Nijagari je počela sa radom 20. aprila 1895. godine. Njeno otvaranje je postavilo kamen temeljac za prodaju električne energije za više od sto godina.

Danas, Teslin sistem naizmenične struje još uvek je primarni način isporuke električne energije potrošačima širom sveta. Iako se jednosmerna struja visokog napona (JSVN) koristi za predaju velike količine elektriciteta na veliku udaljenost, većina proizvodnje električne energije, prenosa, distribucije i prodaje obavlja se korišćenjem naizmenične struje.

U mnogim državama, kompanije za proizvodnju električne energije poseduju kompletnu infrastrukturu od proizvodnje do prenosa i distribucije. Zbog toga se električna struja posmatra kao prirodni monopol. Sama industrija je uglavnom dosta regulisana, često sa kontrolom cene i neretko je u posedu države. U nekim državama, trgovina u kojoj učestvuju proizvođači i distributeri funkcioniše slično robnoj ili novčanoj berzi.

Govoreći o elektičnoj energiji, nemoguće je zanemariti domaćeg stručnjaka – JP Elektroprivredu Srbije – EPS, koji je najkompetentniji da nas uputi u osnove ove priče. Zbog toga, prenosimo u potpunosti "Priču o stuji"  ili "Električna energija za početnike"

"Prepričavajući svoje prvo dečačko oduševljenje električnom energijom, Nikola Tesla je 1939. godine u pismu devojčici Poleksiji Potić napisao: "Dan na dan pitao sam se šta je elektricitet, ali nisam nalazio odgovora. Osamdeset godina proteklo je otada i ja sebi još uvek postavljam isto pitanje, nemoćan da nadjem odgovor."

Zaista, Šta je električna energija?

Sve oko nas čine atomi, nevidljive čestice koje mogu da se vide samo pomoću specijalnih uređaja. Kretanjem atoma i čestica koje ga čine, nastaje energija. Pomoću nje pokrećemo...

Odakle dolazi električna energija?

Toplotna vrednost uglja i snaga vode su najveći izvori električne energije u našoj zemlji.

Električna energija koju trošimo u našim domovima proizvodi se u termoelektranama površine nekoliko stotina fudbalskih igrališta i u hidroelektranama kojima se pregrađuju reke.

Ugalj

Mnogo miliona godina moralo je da prođe da bi iz davnašnjih šuma nastao ugalj. U Srbiji postoji nekoliko oblasti, ugljenih basena, gde se proizvodi ugalj. Najviše ima lignita, čija je toplotna vrednost niska. Najveće količine lignita, dovoljne za ekonomičnu proizvodnju, nalaze se na Kosovu i Metohiji - u blizini Prištine, zatim u okolini Lazarevca i pored Kostolca. Na te tri lokacije lignit se proizvodi u velikim, savremenim površinskim kopovima. U još osam manjih rudnika lignit i izvesne količine kamenog i mrkog uglja proizvode se na stari način – kopanjem iz dubokih rudničkih jama.

Voda

Kolika je snaga vode, na žalost, najbolje shvatimo tek kada se dogodi poplava. Tada se iz reka oslobađa ogromna energija, koja ruši sve što su stvorili priroda i čovek. Gradeći hidroelektrane, čovek snagu usmerava na stvaranje – na dobijanje električne energije, bez koje bi sve oko nas stalo. Istovremeno, pregrađivanjem reka smanjuje se opasnost od poplava.

Kako se pravi električna energija? Hiljade ljudi učestvuju u proizvodnji električne energije.

Površinski kopovi

Da bi se došlo do uglja, prvo mora da se skine zemlja koja se taložila milionima godina. Negde je sloj zemlje iznad uglja debeo 30, a negde i svih 100 metara. Zemlja se kopa i odlaže ogromnim bagerima – najvećim mašinama na svetu – visokim 80 metara. Kada dođu do uglja, i njega takođe kopaju "zubi" velikih bagera.

Termoelektrane

Zatim se ugalj prevozi do termoelektrana, do mlinova visokih kao soliter, gde se melje i pretvara u prašinu. Ugljena prašina se ubacuje u kotlove, gde sagoreva i pretvara se u toplotnu energiju. Visoka temperatura zagreva vodu u cevima, koje se nalaze oko kotla, i "pretvaraju" vodu u vodenu paru (cevi u našoj najvećoj termoelektrani, "Nikola Tesla B" kod Obrenovca, dugačke su 832 kilometra – to je udaljenost od Obrenovca do Istanbula (823), Odese (840) Varšave (848), Drezdena (856) ili Milana (870). Vodena para se pod velikim pritiskom usmerava na lopatice turbine, čime se dobija mehanička energija (pritisak vodene pare je toliki, da turbinu okreće 3000 puta u minutu!). Mehanička energija iz turbine pokreće generator, koji proizvodi električnu energiju.

Hidroelektrane

Gradnja hidroelektrane - počev od istraživanja, preko izrade hiljada projekata, do građevinskih radova i ugradnje opreme – traje 7-10 godina (slično je i sa termoelektranama). Brana hidroelektrane mora da bude dovoljno visoka i čvrsta da izdrži i najveći dotok na reci i zemljotres. U dnu brane nalaze se veliki tuneli, kojima se voda usmerava na turbine. Snaga vode pokreće rotor turbine (rotor u našoj Reverzibilnoj hidroelektrani "Bajina Bašta" težak je 480 tona i okreće se brzinom od 428 puta u minuti!). Okretanjem rotora snaga vode pretvara se u mehaničku energiju, koja se u generatorima pretvara u električnu energiju.

Kojim putem električna energija dolazi do nas?

Da bi mogla da pređe put do naših domova, električna energija u početku mora da ima napon najmanje 1.000 puta veći od onog na koji rade naši kućni aparati. Kroz moćne dalekovode, električna energija putuje od termoelektrana i hidroelektrana do udaljenih postrojenja koja se zovu transformatorske stanice. U transformatorskim stanicama visok napon električne energije se snižava do nivoa na kojem rade naši kućni aparati - 220 volti. Energiju iz reka i milionima godina stvaranog uglja mi koristimo skoro u istom trenutku kada se proizvodi u termoelektranama i hidroelektranama. Ona se do naših kućnih aparata kreće brzinom svetlosti - 300.000 kilometara u sekundi! Električnu energiju, za sada, ne možemo držati u skladištima (osim manjih količina koje se mogu čuvati u akumulatorima ili baterijama).

I, da ne zaboravimo:

Već više od 100 godina u celom svetu električna energija se proizvodi i prenosi zahvaljujući pronalascima čoveka kojeg smo pomenuli na početku: Nikole Tesle.

Priča o struji

Savremena civilizacija, savremeni način života, naše celokupno okruženje, počivaju na upotrebi električne energije. Nema segmenta savremenog života koji, na neki način, ne zavisi od ove vrste energije. Električna energija pokreće sve: od najsitnijjih kućnih aparata do ogromnih fabričkih postrojenja; njome čovek produžava dan, pokreće mašine da  rade umesto njega… rečju, olakšava i ulepšava sebi život. Mogućnost da to postigne, čovek je, kao i mnogo puta do tada pronašao u - prirodi.

Prirodna pojava elektricitet, koja se javlja u obliku munje i gromova, dugo je zaokupljala pažnju običnog čoveka, bila predmet istraživanja mnogih naučnika. Prepričavajući svoje prvo dečačko oduševljenje električnom energijom, Nikola Tesla je 1939. godine napisao: »Dan na dan pitao sam se šta je elektricitet, ali nisam nalazio odgovora. Osamdeset godina proteklo je otada i ja sebi još uvek postavljam isto pitanje, nemoćan da nadjem odgovor.« Nauka je utvrdila da elektricitet nastaje kada se elektroni (delovi atoma) međusobno privlače ili odbijaju, i tako kreću. Na tom svojstvu elektrona zasnovana je fizička pojava električna struja - to je usmereno kretanje elektrona pomoću magnetnog polja. Nakon dugog proučavanja i eksperimentisanja, tokom druge polovine 19. veka, naučnici su konstruisali generator, mašinu u kojoj će, najjednostavnije rečeno, to usmereno kretanje elektrona, na kraju, proizvesti električnu energiju. Sama reč „energija“ potiče od starogrčke „energeia“ kojom se označavala sposobnost tela, materije… da obavi neku radnju. Sve što se nalazi oko nas - Sunce, voda, vazduh, vetar, drvo, svaki predmet, svi živi organizmi - ima energiju, obavlja neku radnju. Fizičari su utvrdili da je energija konstantna i neuništiva, ona ne može nastati niti nestati, može samo da pređe iz jednog oblika u drugi. Tako je u prirodi.

Čovek je, nešto slično, zasnovano na tom svojstvu prirode, učinio i sa električnom energijom: po izlasku iz elektrana, električna energija se žicama prenosi i distribuira do svih nas. Mi je koristimo onako kako nam je u tom trenutku potrebno: za osvetljenje (uključivanjem sijalice, električna energija postaje svetlosna energija), za pokretanje mašina i aparata (uključivanjem, na primer, miksera, električna energija postaje mehanička), za zagrevanja (uključivanjem TA peći, postaje toplotna energija), u hemijskim procesima (hemijska)… Čovek je električnu energiju učinio oblikom energije koji se lako dobija iz bilo kog drugog oblika energije i isto tako - lako, pretvara u bilo koji drugi oblik energije, tj. onaj oblik koji je potreban čoveku. Zbog toga se i kaže da je električna energija najplemenitiji oblik energije.

Sve elektrane – termo, hidro i nuklearne, u suštini, obavljaju isti posao - proizvode električnu energiju. Elektrane se razlikuju jedino po izvoru energije koji pokreće njihove turbine: izvor energije može biti snaga vode (u hidroelektranama); snaga vodene pare (u termoelektranama) ili dejstvo nuklearne reakcije fizijes, tj. cepanja atoma (u nuklearnim elektranama). Dejstvom jednog od ovih izvora energije, pokreću se turbine u elektranama. One su, pak, povezane sa generatorima, u kojima se mehanička energija turbina pretvara u električnu. Planetarne klimatske promene koje su još od sredine 20. veka postale alarmantne, promenile su odnos čoveka prema izvorima energije. Danas najjviše korišćeni ugalj,
spada u grupu neobnovljivih izvora energije. Ugalj je nastao dugotrajnim procesom odumiranja i taloženja ogromnih, praistorijskih šuma tokom miliona godina. Taj prirodni proces nastajanja uglja je završen, i on se više nikada neće ponoviti. Kada jednog dana bude potrošen, uglja više neće biti. Neobnovljivi izvori energije su i nafta i gas. Za razliku od ovih neobnovljivih, korišćenje obnovljivih izvora energije: Sunca, vode, vetra, biomase, plime i oseke... neiscrpno je. Oni su stalno prisutni u prirodi, stalno se obnavljaju, ne nestaju. Danas se smatra da je upotreba obnovljivih izvora energije u proizvodnji električne energije najbolji način očuvanja zdrave životne sredine.

I pored svega ovoga, savremeni svet funkcioniše na proizvodnji električne energije iz termoelektrana, koje za svoj izvor energije koriste ugalj. Međutim, moderni površinski kopovi na kojima se vadi ugalj i termoelektrane u kojima on sagoreva, napravljeni su tako da je zagađenje životne sredine njihovim radom - minimalno.

Električna energija koja se proizvede u elektranama putem žica i dalekovoda prenosi se i distribuira do krajnih potrošača, do svih nas. Skoro u istom trenutku kada se proizvede u elektranama, električna energija se i potroši. Utvrđeno je da se električna energija kreće brzinom svetlosti - 300.000 kilometara u sekundi! Nju, za sada, ne možemo držati i čuvati u skladištima (osim manjih količina koje se mogu čuvati u akumulatorima ili baterijama).

Zbog svojih specifičnih osobina, električna energija predstavlja i specifičnu robu: ona ne može da se vidi ni opipa kao neka druga roba; instrumenitima kojima je “vagamo” i merimo – moramo verovati. Najgore je, ipak, kad te robe nema. Reči - Nestala struja! – niko ne voli da kaže, ni čuje."

Geologija je nauka o Zemlji, o čemu svedoči i sam bukvalan prevod naziva sa grčkog: geos - zemlja, logos - nauka. Ova nauka bavi se proučavanjem Zemlje kao celine, njenog materijalnog sastava, kao i tumačenjem procesa koji se u njoj odvijaju.
S obzirom na to da je reč o kompleksnoj nauci, tokom istraživanja i proučavanja, nastala je potreba za razvitkom niza specijalističkih disciplina, koje se bave proučavanjem geoloških procesa. Neke od najvažnijih disciplina su:

1. istorijska geologija, koja se bavi praćenjem geoloških procesa kroz istoriju planete Zemlje, kao i rekonstrukcijom njenog razvoja,
2. geodinamika ima zadatak da proučava pokrete izazvane unutrašnjim ili spoljašnjim silama, kao i njihov uticaj na površinu Zemlje i litosferu,
3. geotektonika, koja se bavi proučavanjem pojava koje su posledica delovanja pokreta u Zemlji,
4. petrografija sa minerologijom – proučava materijalni sastav litosfere i nastanak stenskih masa koje je izgrađuju,
5. nauka o rudnim ležištima – bavi se analizom prirodnih potencijala Zemlje, odnosno, njenim rudnim bogatstvima,
6. inženjerska geologija – proučava dinamiku površinskih delova Zemlje, što je važno u oblasti graditeljstva i privrede
7. geofizika koristi poznavanje fizičkih karakteristika stena za proučavanje unutrašnjosti Zemlje, otkrivanje rudnih ležišta i definisanje inženjerskogeoloških i seizmičkih karakteristika terena.

Osim ovih disciplina, geologija je u nekim oblastima neraskidivo vezana za paleontologiju – disciplinu koja se bavi proučavanjem okamenjenih organskih ostataka – fosila, a bliska je biologiji ili geodinamici, koja se graniči sa delovima fizičke geografije.

POSTANAK ZEMLJE

Postoji više hipoteza o nastanku Zemlje, a njihova suštinska razlika je u tome što je po nekima Zemlja nastala otkidanjem od neke veće mase, dok je po drugima nastala kondenzacijom (spajanjem) sitnih čestica. Najpoznatije hipoteze o postanku Zemlje i Sunčevog sistema su:

• nebularna ili Kant-Laplasova hipoteza, po kojoj je na prostoru današnjeg Sunčevog sistema postojao oblak gasa i prašine, koji je kasnije kondenzovan, usled rotacije i sopstvene gravitacije,
• plimska hipoteza Džinsa i Džefrija, po kojoj se pretpostavlja odvajanje plimskog talasa od Sunca usled prolaska neke druge zvezde;
• teorija Karla Vajcekera – protoplanetarna hipoteza, koja je najprihvatljivija i predstavlja dopunu Kant-Laplasove hipoteze, jer po ovoj teoriji oblak gasova i prašine nije rotirao kao jedinstven sistem, već kao sistem vrtloga koji je omogućavao odvajanje planete.

ANATOMIJA PLANETE ZEMLJE

Planeta Zemlja je složena struktura, sačinjena od tri primarna sloja: jezgra, omotača i kore. Gustina i temperatura materijala koji grade Zemlju povećavaju se kako se bliže metalnom gvozdenom jezgru, koje je iznutra čvrsto, a spolja otopljeno. Krt, spoljašnji sloj planete, sačinjen je od mnogobrojnih vrsta stena, od kojih su neke stare i do 4 milijarde godina. Stene se sastoje od kombinacije minerala i obrazuju se prilikom različitih geoloških procesa, koji obuhvataju unutrašnje sile, poput pomeranja tektonskih ploča i vulkanskih erupcija, nanošenja i kompresije sedimenata i sadejstva sa živim organizmima i atmosferom.

STRUKTURA ZEMLJE

Materijali od kojih se sastoji planeta Zemlja variraju, od vode i leda do atmosferskih gasova i mnoštva stena i minerala. Međutim, tanka površinska biosfera, koju naseljavamo, nije tipična za čitavu Zemlju. Na samo nekoliko desetina kilometara ispod površine, Zemlja se sastoji od stena, minerala i metalnih jedinjenja. Merenje talasa zemljotresa, koji prolaze kroz Zemlju, omogućavaju ispitivanje njene strukture, jer različiti nivoi stvaraju talase različitih brzina. Oni ukazuju na postojanje vrelog i gustog jezgra, okruženog omotačem i tankom i stenovitom spoljašnjom korom. Kora održava biosferu svojim zemljištem, biljkama, životinjama, hidrosferom i atmosferom.

OBLIK I VELIČINA ZEMLJE

Oblik Zemlje naziva se geoid i određen je uticajem gravitacije i rotacije na materijale koji čine našu planetu. Gravitacija je sila koja deluje jednako u svim tačkama Zemlje. Ova sila vuče sve dovoljno teške predmete u sferu. Samo manja tela u Sunčevom sistemu nisu u obliku sfere. Zemlja je gotovo savršena sfera, ali njena brza rotacija na svakih 24 časa – jednaka površini na ekvatoru, s brzinom od preko 1.600km/h, smanjuje uticaj gravitacije oko ekvatora i znači da ekvatorijalne oblasti štrče oko 21 km u poređenju s polovima. Topografija Zemljine površine varira za oko 20 km od najviših planina do najnižih okeanskih rovova, a varijacije u uzdignutosti na površini odražavaju dva tipa površinske kore, s prosečnom uzdignutošću od manje od 1 km iznad nivoa mora, i okenaske kore – kontinentalne kore, s prosečnom dubinom od oko 4,5 km ispod nivoa mora. Gravitacija, zajedno sa procesima kao što su tektonika i erozija, onemogućava veće varijacije  u uzdignutosti tokom dužeg vremenskog perioda.
Polarni poluprečnik Zemlje je 6 356, 863 km, dok je ekvatorijalni 6 378, 245 km. Srednji poluprečnik je 6 371,000 km.

MAGNETIZAM ZEMLJE

Zemljino magnetno polje ponaša se kao da u jezgru planete postoji moćna magnetna rešetka pod blagim uglom u odnosu na osu rotacije (koja iznosi 11 stepeni) Smatra se da to polje obrazuje uskovitlano tečno gvožđe u spoljašnjem jezgru, koje se ponaša kao provodnik koji se vrti u dinamu bicikla. Nošeno radioaktivnom toplotom i konvektivnim strujama koje se podižu kroz spoljašnje jezgro, uskovitlano i naelektrisano otopljeno gvožđe stvara neprekidno promenljivo elektromagnetno polje. Kada se minerali bogati gvožđem formiraju na površini Zemlje, njihovi atomi gvožđa ponašaju se kao minijaturne igle na kompasu, ravnajući se sa Zemljinim magnetnim poljem dok su još pokretljivi, zadržavajući taj magnetizam i kad se zaustave. Merenja magnetizma u uzastopnim slojevima vulkanskih stena, ukazuju na to da se magnetno polje pomera i povremeno isklizne, menjajući svoju polarnost. Trake vulkanskih stena koje se smenjuju s magnetnom polarnošću, pronađene na obe strane srednjookenaskih grebena potvrđuju teoriju da se na grebenima obrazuje nova kora okenaskog dna, a da magnetizam kontinentalnih stena može da pomogne da se utvrdi tačan položaj kontinenata u prošlosti.

STAROST ZEMLJE

Istorijska geologija ili stratigrafija bavi se proučavanjem starosti Zemlje, čija se starost procenjuje na oko 4,5 milijardi godina. Radi lakšeg razumevanja, geolozi su istoriju Zemlje podelili na manje podgrupe. Najveće kategorije su eoni, koji su dugi više od stotina miliona godina i uključuju fanerozoik, koji traje od pre 543 miliona godina do danas. U okviru fanerozoika postoje tri ere, zasnovane na istoriji života. Ere su podeljene na manje segmente koji se zovu periodi, a koji su dalje podeljeni u epohe. Još uvek nije tačno odlučeno gde bi trebalo da se povuče granica između glavnih vremenskih perioda. U otkrivanju ovih granica važnu ulogu imaju fosili, iako povlačenje paralele između slojeva na međunarodnom planu, može biti veoma teško, jer postoji mogućnost da su prvobitni sedimenti nastali u različitim sredinama i klimatskim uslovima i da sadrže različite fosile.

Takođe, u okviru razmatranja starosti zemlje, razmatrana je kosmička era, koja je trajala oko 1 2000 000 000 godina i za nju nema pouzdranih podataka. Obuhvata složen proces izdvajanja pramagline (gasne nebule) u sistem planeta i gravitacionu diferencijaciju protoplanete Zemlje na koru, omotač, jezgro i redukcionu atmosferu. Zatim, prekambrijski period, koji je obeležen stvaranjem sedimentnih stena, nastankom anaerobnih bakterija, stvaranjem kiseonika u atmosferi i zelenih algi (na kraju prekambrijuma). Prekambrijska era deli se na arhaik i period nazvan algonkija, koji se dele na epohe: arheozoik i proterozoik.

Sledeće ere su paleozoik, mezozoik i kenozoik.

U paleozoiku (stari život) nastaju prve kopnene biljke, ribe, vodozemci i gmizavci, da bi u mezozoiku (srednji život) nastale ptice i dinosaurusi kao najdominantniji kičmenjaci na kopnu. Ova era završila se najvećom katastrofom u istoriji, krajem perioda perm, kada je sa lica Zemlje izbrisano 90 % svih živih bića.

Krajem mezozoika pojavljuju se prvi sisari, koji će biti dominantna vrsta tokom kenozoika (skorašnji život).

Paleozoik je podeljen na: kambrijum, ordovicijum, silur, devon, karbon i perm.

Mezozoik je izdeljen na trijas, juru i kredu, dok je kenozoik podeljen na tercijar i kvartar.

Epoha tercijar podeljena je dalje na paleogen i neogen, a kvartar na pleistocen i holcen, koji traje i danas.

Paleogen sačinjavaju epohe paleocen, eocen i oligocen, a neogen na miocen i pliocen.

PRVOBITNO KOPNO I MORE

Pangea ili jedinstveno kopno i Pantalasa ili jedinstveni okeanski prostor, postojali su do kraja trijasa. Nakon toga, otvara se novi okeanski prostor – Tetis ili Mediterasnko more, koji razdvaja Pangeu i Lauraziju – današnju Evropu, Aziju i Severnu Ameriku i Gondvanu – Australiju, Južnu Ameriku, Antarktik i Indiju južno od reke Gang. Pangea je do kraja paleozoika zauzimala prostor od Severnog do Južnog pola.

Krajem jure (pre oko 140 miliona godina) Gondvana se razdvaja na Južnu Ameriku, Afriku (uz koju su i dalje Antarktik i Australija) i Indiju. Krajem krede otvara se Atlantski okean, koji razdvaja Australiju i Antarktik.

A šta je bilo na teritoriji današnje Srbije?

Na prostoru današnje Srbije, u doba mezozoika, kada su vladali dinosaurusi, u geografskom i tektonskom smislu došlo je do sučeljavanja različitih geotektonskih jedinica: karpatobalkanidi, moravidi i šumadidi, kao krajnji deo severnog stabla alpskog orogena i unutrašnji dinaridi, kao krajnji deo južnog stabla alpskog orogena. Duž linije sučeljavanja dolazilo je do širenja i skupljanja zemljine kore, što je izazvalo  i druge pokrete. Vertikalna i horizontalna kretanja (rasedi), ubiranja i navlačenja jednih, još neočvrslih slojeva preko drugih, bila su veoma česta Zbog tadašnjih paleogeografskih i geotektonskih prilika, ovo doba se na teritoriji današnje Srbije  u mnogo čemu razlikovalo od mezozoika u susednim regionima. Pokretanja zemlje su u više navrata menjali izgled terena, zemlja je pulsirala i razlamala se.

Vulkanska aktivnost je bila veoma izražena, što je dovodilo do izdizanja jednih oblasti i spuštanja drugih, pri čemu su se na relativno malim prostorima brzo smenjivale kopnene i morske sredine. Čvrste ljušture raznih organizama taložile su se sa sedimentima na dnu okeana, dajući kasnije čvrste stene. O životu u vodenim sredinama mezozoika na tlu današnje Srbije ima dosta podataka, dok se o životu na kopnu još uvek malo zna.

Nakon masovnog izumiranja vrsta u permu (krajem paleozoika), na tlu današnje Srbije počele su da nadiru vode velikog svetskog okeana Tetisa i nastanile su ga do tada nepoznate vrste. Dok su mnogim kopnenim predelima planete zemlje vladali dinosaurusi, teritorija današnje Srbije bila je prekrivena vodama Tetisa. U sedimentima koji su nataloženi na dnu, tokom trijara, jure i krede, sačuvani su različiti ostaci fosilnih organizama: mikrofaune, korala, briozoa, brahiopoda, puževa, školjki, amonita, belemnita, ježeva, raža i drugih organizama.

U trijasu, na početku mezozoika, na prostoru karpatobalkanida, zadržala se kopnena sredina iz perma. Na ostalim terenima pretežno je dolazilo do nadiranja vode u kojoj se formirao raznovrsni podvodni svet, kakav danas ne postoji: kolonije korala, mekušci, glavonošci, krinoidi – ljiljani. Pripadnici mikrofaune, hidrozoa, ježeva, ramenonožaca i drugih beskičmenjaka vremenom su postajali sve brojniji i raznovrsniji.

Na Staroj planini pronađeni su jedinstveni ostaci kičmenjaka (prvih dinosaurusa) koji su po obliku i dimenzijama pripadali Thecodontosaurusima. Neki od tragova podsećaju na tragove ptica, jer su sačuvani samo ostaci prstiju, koji upućuju na zaključak da su se ove životinje kretale pomoću dve noge.

Početkom jure dolazi do transgresije mora. Tragovi mora iz doba jure pouzdano su uvtrđeni u mnogim delovima današnje Srbije. Klima je bila dosta povoljna, što je uticalo na formiranje podvodnih koralnih sprudova sa raznovrsnim živim svetom. Život se odvijao na različitim dubinama. Među najatraktivnijim oblicima bili su amoniti – izumrla grupa mekušaca, koja je dobila naziv po egipatskom bogu Amonu, jer prema verovanju ljudi izgledaju poput rogova na ovom egipatskom božanstvu. U okolini Donjeg Milanovca (Greben, Ribnica), sačuvana su nalazišta amonita u crvenim gvožđevitim krečnjacima, poznata kao „klauska facija“ U njima su na kratkom rastojanju i u veoma tankim slojevima sačuvani ostaci amonita iz više biostratigrafskih zona. U zajednici sa amonitima, živeli su i krinoidi, belemniti – izumrla grupa glavonožaca sa unutrašnjim skeletom u obliku eksera, školjke iz roda Gryphaea, koje su slobodno ležale na dnu. Pojedini mekušci i danas postoje, ali je veliki broj vrsta doživeo sudbinu dinosaurusa i zauvek su iščezli.

Tokom krede dolazi do dalje diferencijacije paleogeografskih oblasti i obrazovanja novih morskih basena sa povoljnim uslovima za život. Morske sredine je nastanjivala sprudovna fauna briozoa, korala, puževa, školjki, amonita, belemnita, ježeva i drugih organizama.

Krajem mezozoika dolazi do nagle promene klime, koja je dovela do promene biljnog i životinjskog sveta na prostoru današnje Srbije i ostavila mnoštvo tragova u vidu minerala, stena i fosila. Danas postoje razne teorije o uzrocima izumiranja mezozojskih organizama. Najpopularnija je teorija o udaru stranog nebeskog tela, koje je izazvalo druge posledice, presudne za opstanak mnogih živih bića tog doba.

Dinosaurusi su se pojavili pre oko 240 miliona godina, a nestali su pre oko 65 miliona godina sa lica Zemlje. Retko koji nalazi fosila mogu privući pažnju čoveka kao što je to slučaj sa kosturima krupnih gmizavaca. Podjednako senzacionalni su i otisci stopala, njihova jaja i tragovi njihovih životnih aktivnosti. Masovne grobnice ovih izumrlih životinja nađene su u Argentini, Kini, Mongoliji i na drugim mestima. Fosilni ostaci ili pojedini delovi skeleta nađeni su u zemljama u okruženju, u Italiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji. Do sada, u Srbiji nije bilo posvećeno dovoljno pažnje njihovom istraživanju, mada se može pretpostaviti da na relativno malim površinama kopna nije bilo povoljnih uslova za njihov razvoj. Zbog čestih i jakih tektonskih pokreta kojima su bili zahvaćeni tereni današnje Srbije tokom mezozoika, nije realno očekivati da su se ostaci skeleta mogli sačuvati neoštećeni.

Homo sapiens idaltu

Najstariji fosilni ostaci savremenog čoveka (Homo sapiens idaltu), pronađeni su u istočnom delu Etiopije. Delovi kostura, starosti oko 160 000 godina potvrđuju teoriju da su naši preci poreklom sa afričkog kopna, odakle su se proširili po čitavom svetu. Naučnici su mu dali ime idaltu, što znači "starac". Tri otkrivene lobanje pokazuju veliku sličnost sa lobanjama današnjih ljudi, osim što su na njima malo više naglašene obrve. Pre ovog otkrića, najstariji ostaci bili su stari oko 100 000 godina.

Ledena doba

Tokom skorije geološke prošlosti, Zemlja je ušla u, uglavnom, hladnu klimu, koja se naziva period ledene kuće. Ovaj trend može da se prati sve do sredine miocena, oko 16 miliona godina unazad, kada je hlađenje bilo praćeno povećanom sušom u ekvatorijalnim oblastima, usled cepanja šuma i širenja travnatih oblasti.

Do pre 10 miliona godina počela je da se stvara antarktička ledena kora. Ona je zarobila sve veće količine vode u vidu snega i leda, što je dovelo do opadanja nivoa mora. Nekoliko zasebnih dokaza ukazuje na to da je period bržeg klimatskog hlađenja počeo pre više od 3 miliona godina. Glacijacija Severne polulopte pojačala se pre otprilike 2,7 miliona godina. Šta je tačno prouzrokovalo globalno zahlađenje, predmet je velike rasprave, ali mnogi stručnjaci misle da je u obrascu cirkulacije okeanskih struja došlo do neke upadljive promene koju je možda izazvalo pokretanje ploča. Temperatura okenaskih struja ima značajan uticaj na temperature i vlažnost atmosfere. Period kvartara, koji je počeo pre nešto manje od 2 miliona godina i traje do danas, obeležilo je naizmenično smanjivanje hladnijih glacijala i toplijih interglacijala. Sadašnji topli period možda je upravo još jedna faza interglacijala.

Širenje glečera

Prostrani ledeni pokrivači najpre su nastali na Severnoj polulopti, pre oko 2,6 miliona godina, pri stvaranju arktičke polarne kape. Ona se na kraju proširila na jug, sve do današnjeg Njujorka, u Severnoj Americi i Birmingema, Kopenhagena i Sankt Peterburga u Evropi. Posle leda, večno zaleđeno tlo stiglo je do Crnog i Sredozemnog mora, a planinski glečeri stvarali su se čak i u tropskim oblastima. Od tada je bilo mnogo klimatskih varijacija sa interglacijalnim temperaturama, koje su bile kao današnje ili čak i više. Na primer, pre oko 125 000 godina, životinje poput slonova i nilskih konja bile su rasprostranjene u Engleskoj, gde su i pre i kasnije postojali ledeni pokrivači. Klimatske varijacije smenjivale su se u početku na svakih 40 000 godina, ali se kasnije ovaj ciklus, pre oko milion godina, produžio na  100.000 godina, zahvaljujući promenama u okviru globalnog klimatskog ciklusa.

STRUKTURA ZEMLJE (od unutrašnjeg jezgra do kore)

Zemlja ima slojevitu unutrašnju strukturu, čiju toplotu održavaju pritisak i toplota radioaktivnih elemenata. Konvektivno strujanje nosi toplotu od vrha jezgra kroz omotač u stenama, koje se sporo pokreću, sve dok ona konačno ne stigne do hladnije kore i oslobodi se.

SLOJEVI ZEMLJE

Slojevi zemlje su:

1. unutrašnje jezgro/ čvrsto, gustina 12g/cm3; dubina 6.370km ispod površine, temperatura: 4.000-4.700C
2. spoljašnje jezgro/tečno, gustina 10g/cm3; dubina 5.150 km ispod površine, temperatura: 3.500-4.00C
3. donji sloj omotača/ čvrst, gustina 5,5g/cm3; dubina 2.990 km ispod površine, temperatura: 1.000-3.500C
4. gornji sloj omotača / stanje omotača: čvrsto, gustina 3,5g/cm3, dubina5-70 km ispod površine, temperatura:ispod 1000C
5. okeanska kora / stanje omotača: čvrsto, gustina 3g/cm3, dubina 0-11km ispod površine, temperatura: ispod 1000C
6. kontinentalna kora/ stanje omotača: čvrsto, gustina 2,7g/cm3, dubina 0-7 km ispod površine, temperatura: ispod 1000C

Analizom slojeva u kori Zemlje utvrđeno je da je većina stena bogata silicijum-dioksidom. Bazalti okenaske kore imaju proporcionalno više kalcijuma, magnezijuma i gvožđa, dok su manje gusti kontinenti bogati aluminijumom, kalijumom i natrijumom. Diferencijacija (gravitaciono razdvajanje pomešanih materijala prema njihovoj gustini) znači da je unutrašnjost Zemlje mnogo gušća od površinskog sloja kore i da je to zbog razlike u mineralnom sastavu. Uzorci stena iz omotača koje ponekad na površinu izbaci vulkanska aktivnost, pokazuju da je ova oblast sačinjena od silikatnih minerala bogatih magnezijumom i gvožđem kao što je, na primer, olivin. Uzoci iz jezgra nisu uopšte dostupni, ali se smatra da su oni po sastavu slični gvozdenim meteoritima, koji su se obrazovali u ranom Sunčevom sistemu i koji se sastoje od legura nikla i gvožđa.

JEZGRO I OMOTAČ

Jezgro i omotač zajedno čine najveći deo Zemlje. Osim najvišeg sloja omotača, ove oblasti su preduboko da bi mogle da se proučavaju na osnovu direktnih uzoraka, tako da saznanja o njima zavise od posrednih istraživanja, kao što su poređenje gustine stena, merenje seizmičkih talasa koji se kreću kroz Zemlju, proučavanje magnetnog polja i laboratorijski eksperimenti. Svi ovi podaci otkrivaju postojanje metalnog jezgra sa čvrstim unutrašnjim i tečnim spoljnim slojevima, koji su razdvojeni jasno određenom granicom, sačinjenom od čvrstih stena.

KORA

Najtanji površinski sloj Zemlje je kora, čija prosečna debljina iznosi oko 30 km ispod kontinenata i oko 10 km ispod okeana. Kora se nalazi na vrhu čvrstog omotača, a granica između njih obeležena Mohorovičićevim seizmičkim diskuntinuitetom. Kora je uglavnom manje gusta od omotača zato što su njene stene bogatije mineralima koji sadrže relativno lake elemente poput silicijuma, aluminijuma i kalcijuma. Međutim, postoje dva potpuno različita tipa kore: okeanska i kontinentalna kora. Varijacije u njihovom sastavu, gustini i debljini pomažu da se objasne razlike u njihovoj topografiji, relativnoj starosti i istoriji nastanka.

ČVRSTI OMOTAČ ZEMLJE – LITOSFERA

Litosfera je izgrađena od stena – prirodnih mineralnih agregata definisanog sastava i sklopa. Stene su sve prirodne tvorevine određenog sastava i strukture, bez obzira na njihovu čvrstinu, izuzimajući organske produkte. Stene mogu biti izgrađene od jednog minerala (monomineralne) ili više njih (polimineralne).

Stene se u prirodi javljaju kao grupe (skupovi) minerala. Većina stena na zemlji skrivena je ispod tla i vegetacije, ali na nekim mestima one su izložene i na površini, gde mogu da obrazuju reljefne oblike, poput vulkana i granitnih planina. Mnoštvo raznovrsnih stena na zemlji nastalo je kroz geološke procese magmatske aktivnosti, promena u obliku poznatog kao metamorfizam i formacije sedimenata i sedimentnih stena (uključujući organske materijale, kao što je ugalj). Mada je većina stena nastala u unutrašnjosti planete, na njenoj površini mogu se naći i meteoriti koji potiču iz svemira.

Minerali su prirodna tela stenovitih materijala od kojih je sačinjena Zemlja i sva čvrsta tela u vasioni. Proučavanje minerala pomaže pri razumevanju porekla i evolucije Zemlje i drugih planeta. Većina minerala su čvrste kristalne supstance sastavljene od atoma, uglavnom razmeštenih u urednim obrascima, koji se ponavljaju i daju mineralu njegovu kristalnu strukturu i oblik. Međutim, nekoliko minerala nema tako pravilnu kristalnu strukturu, već su amorfne čvrste mase slične staklu. Iako je pronađeno više od 4 000 minerala, na površini Zemlje rasprostranjeno ih je samo oko trideset, poznatih kao minerali koji grade stene.

ZEMLJIŠTE

Najveći deo kopnene površine Zemlje pokriven je tankim slojem zemljišta. Ta složena mešavina nekonsolidovanih stena pod uticajem atmosferilija i organske materije neophodna je za celokupan život na Zemlji. Biljkama je zemljište potrebno za rast, snabdevanje hranljivim sastojcima i vodom. Milioni mikroorganizama koji su zaduženi za recikliranje organskog otpada žive u zemljištu i doprinose njegovoj plodnosti. Zemljište je i značajan filter za vodu, koja odlazi u reke i jezera. Različite vrste zemljišta podražavaju različite eko-sisteme. Zahvaljujući poznavanju tipova zemljišta, ljudi mogu da obrađuju zemlju, gaje useve i planiraju i izgradnju kuća i saobraćajnih mreža.

Zemljište se razvija na raznim mestima, od različitih stena i u različitim klimatskim uslovima, zbog čega postoje različite osobine. Tekstura je od izuzetne važnosti – zemlja može da ima krupno, srednje ili sitno zrno, a što zavisi od količine peska, gline i mulja koje sadrži. Sitnozrna, glinasta i muljevita zemljišta imaju male vazdušne džepove i zadržavaju vodu, pa su u oblastima s jakom kišom obično natopljena vodom. Za razliku od njih, krupnozrna peskovita zemljišta imaju velike vazdušne džepove i suva su, ali mogu da budu i neplodna zato što se hranljivi sastojci lako ispiraju. Kiselost zemljišta (ili pH) meri se na skali od 0 (najkiselije) do 14 (najalkalnije). Kiselost određuje raspoložive hranljive sastojke i utiče na aktivnost organizama u zemljištu. Zemljišta se najčešće klasifikuju prema tipu klime i vegetacije u kojima su se formirala.

Površina zemlje stalno se menja pod uticajem sila u unutrašnjosti planete i površinskih procesa, pa čak i udara tela iz svemira. Efekti tih promena često su vidljivi tek posle više hiljada godina, iako izvesne promene, kao što su odroni ili udari meteorita imaju trenutni efekat. Neumoljivo pomeranje tektonskih ploča koje obrazuju Zemljinu površinu može da otvori nove okeane, da stvori nove planine i izmeni kontinente. Gde god se materijali Zemlje nalaze na površini, izloženi su uticaju atmosferalija, eroziji i prenošenju putem vetra, vode i leda. Ti procesi mogu da oblikuju stene i stvaraju sedimente koji se gomilaju na kopnu i pod morem.

H2O

Voda pokriva najveći deo površine planete Zemlje i značajan je činilac promena. Voda u tečnom stanju pokriva više od dve trećine površine Zemlje, a ako se računa i zamrznuta voda, tj. led, ona pokriva preko četiri petine površine Zemlje. Voda je neophodna za život zato što je odličan rastvarač i može lako da se kreće ili teče. Živim organizmima je za opstanak potrebno ne samo prisustvo vode, već i njene stalne zalihe. Čovek je tipičan predstavnik većine životinjskih vrsta, jer njegovo telo sadrži 62 odsto vode. Tela vodenih mekušaca, poput meduza, sadrži više od 98 procenata vode.

STRUKTURA ATMOSFERE

Atmosfera formira odvojene slojeve oko Zemlje. Ovi slojevi imaju izuzetno uniforman hemijski sastav, ali se njihova gustina smanjuje sa nadmorskom visinom. U svakom sloju postoji stalna promena u temperaturi, čija se visina naglo menja na obodima sloja. U najnižem sloju, koji se zove troposfera, postoji život, a vreme se javlja zbog uticaja toplote Sunca. Zraci Sunca prolaze kroz atmosferu i greju površinu Zemlje, što dovodi do kretanja vazduha i isparavanja ili kondenzovanja vode. Ovo uslovljava vreme i stvara različite klimatske oblasti. Štetni ultraljubičasti zraci filtriraju se kroz omotač ozona, gasa koji formira tanak sloj u stratosferi.

SLOJEVI ATMOSFERE

1. troposfera
2. stratosfera
3. mezosfera
4. termosfera

Najniži sloj u atmosferi je troposfera, u kojoj se vazduh kreće vertikalno i horizontalno i temeljito se meša. Temperatura vazduha opada sa visinom. Topao vazduh se podiže i pritom gubi nešto svoje energije i postaje hladniji. Na kraju, on dostiže nivo na kom se više ne hladi. Vazduh iznad njega nije nimalo gušći i on više ne može da se podiže. Ovaj nivo označava granicu koja se zove tropopauza. Ona je prva od nekoliko takvih granica koje našu atmosferu dele od stratosfere, koja se i sama završava stratopauzom. Iznad leže mezosfera i termosfera. Na vrhu termosfere temperatura raste do oko 1000 C zbog apsorpcije ultraljubičastog zračenja. Gornja granica termosfere, termopauza, prostire se na 1000km. Ovaj najistureniji sloj postepeno se spaja sa vakuumom Sunčeve atmosfere (koju zovemo sfemir), tako da Zemljina atmosfera nema jasnu gornju granicu.

Troposfera - gornja granica po imenu tropopauza nalazi se na otprilike 16 km na ekvatoru, a na polovima na 8 km. Temperatura na velikoj nadmorskoj visini pada od -30 C na polovima i do -6 C na ekvatoru.

Stratosfera - Temperatura u stratosferi ostaje stabilna sve do oko 20km, a onda raste zbog apsorpcije ultraljubičastog zračenja. Gornja granica ovog sloja, koja se zove stratopauza, nalazi se na otprilike 48 km.

Mezosfera - Temperatura ostaje konstantna pri povećanju visine u donjoj mezosferi, ali iznad otprilike 56 km opada s visinom na oko -80 C u mezopauzi.

Termosfera - sloj koji se prostire do termosfere, na oko 1 000 km. Temperatura u donjem delu ovog sloja ostaje konstantna pri povećanju visine, ali brzo raste iznad 88 km.

ENERGIJA U ATMOSFERI

Sunce snabdeva Zemlju energijom i na taj način omogućava stvaranje klime. Toplotu koju zrači Sunce apsorbuju kopnene i morske površine, a vazduh se zagreva odozdo u kontaktu sa ovom toplotom. Kretanje vazduha prenosi ovu toplotu širom troposfere. Toplota Sunca takođe obezbeđuje energiju pomoću koje voda isparava. Vodena para ulazi u vazduh, zatim se kondenzuje i stvara oblake, pri čemu molekuli vode oslobađaju skrivenu toplotu koja je apsorbovana kada je voda prvi put isparila. U ovaj proces uključena je ogromna količina energije: prosečna letnja oluja sa grmljavinom za manje od jednog sata oslobađa istu energiju kao pri sagorevanju 7 000 tona uglja; tornado oslobađa energiju dovoljnu za osvetljenje njujorških ulica tokom jedne noći.

ENERGETSKI BILANS

Ravnoteža između količine solarne energije koju primi Zemljina površina, njena atmosfera ili oblaci, i količina energije koja se reflektuje ili ponovo emituje u vasionu, poznata je kao energetski bilans. Temperatura na vidljivoj površini Sunca iznosi oko 5 8000C. Sunce svoju toplotu emituje u svemir i to u svim pravcima. Zemlja, koja je udaljena od Sunca oko 150 miliona kilometara, dobija samo mali deo te toplote. Količina solarne energije koja stiže kao kratkotalasno zračenje do gornjeg nivoa atmosfere, poznata je kao solarna konstanta. Od solarne energije koja stiže do vrha atmosfere, gubi se oko 30 odsto rasipanjem molekula vazduha i reflektovanjem od oblaka, kopna i mora. Reflektovanje će varirati i u zavisnosti od količine oblačnosti  i od prirode površine Zemlje. Oko 70 odsto ukupne primenjene radijacije apsorbuju uglavnom kopno i more, ali i vazduh i oblaci. Energiju koju je apsorbovala, površina emituje kao dugotalasnu radijaciju, održavajući pritom ravnotežu između dobijene i izgubljene toplote. Oko 45 procenata radijacije koja dođe do Zemlje vidljiva je u obliku svetlosti.

CIRKULACIJA U ATMOSFERI

Vazduh je u stalnom kretanju i širom sveta ono predstavlja opštu cirkulaciju atmosfere, pri čemu se toplota iz ekvatorijalnih oblasti prenosi do visokih geografskih širina, a hladniji vazduh vraća u tropske oblasti. Cirkulacija obuhvata tri vrste "ćelija". Te ćelije proizvode sisteme vetrova, poznate kao stalni vetrovi, koji pokreću vodu na površini okeana i stvaraju struje. Koliolisov efekat skreće vetrove sa njihove putanje u surpotnom  smeru severno i južno od ekvatora. U gornjoj troposferi brze vazdušne struje stvaraju se usled razlike u temperaturi i pritiska na granicama vazdušnih masa. Oni mogu da povećaju intenzitet i kretanje sistema niskog pritiska, što dovodi do klimatskih ciklusa ili oscilacija. Primer takve oscilacije je El ninjo koji utiče na meteorološke obrasce na globalnom nivou. Ponašanje atmosfere je nepredvidivo, te je teško znati kada će se ove klimatske promene dogoditi.

VREME

Vreme je opšti naziv za uslove u atmosferi, koji se stalno menjaju i koji vladaju na određenom mestu u određeno vreme. Ono je proizvod uzajamnog fizičkog delovanja svetlosti Sunca, vazduha i vode. Sunčeva svetlost na nekim mestima više greje vazduh i tako uslovljava promene vazdušnog pritiska, koji u cilju brisanja tih razlika pokreće vazduh u vidu vetra. Sunčeva toplota, takođe, dovodi do isparavanja vode i njenog kondenzovanja, pri čemu se stvaraju oblaci dok vazduh koji nosi vodenu paru ide uvis i hladi se. Vremenske promene mogu biti nagle, kao kad toplo sunčano jutro preraste u hladno kišovito popodne, ili spore, kao što su smene godišnjih doba od leta do zime. Tokom dužih perioda, vreme je manje promenljivo: postoje topla i hladna leta, oštre i blage zime, ali se ove sezonske varijacije potiru s godinama. Prosečno vreme tokom više godina čini klimu određenog mesta.

PADAVINE I OBLACI

Oblaci se stvaraju kada se vodena para u vazduhu koji se uzdiže, kondenzuje ili se smrzne i direktno pretvori u ledene kristale. Visina na kojoj se ovo dešava zavisi od stabilnosti vazduha i količine prisutne vlage. Tipična čestica oblaka ili ledeni kristal ima prečnik oko 0,01mm. Hladni oblaci nastali na velikoj visini sadrže samo ledene kristale, topli oblaci nastali na manjoj visini sadrže samo kapljice vode, dok mešoviti oblaci sadrže i jedno i drugo. Snežne pahulje nastaju kada se ledeni kristali i kapljice vode rashlade ispod tačke mržnjenja. Voda isparava iz kapljica i u naslagama pada na ledene kristale koji se sudaraju i stvaraju snežne pahulje. Magla i rosa nastaju kad do kondenzacije dođe na nivou tla, ali ako temperature padnu ispod tačke mržnjenja, rosu će zameniti slana i inje.

VETAR

Vetar je kretanje vazduha od polja visokog pritiska prema poljima niskog pritiska. Vazduh nastavlja da se kreće sve dok se ne eliminiše razlika u pritisku i dostigne ravnoteža. Razlike u pritisku povezane su sa meteorološkim sistemima velikih razmera, ali mogu da se dese i proizvedu vetrove i u manjim razmerama. Olujni oblak koji se nadvija poput tornja, na primer, usisava vazduh da bi napajao uzlazne struje a izbacuje vazduh iz svojih silaznih struja, stvarajući vetrove u naletima koji mogu da dostignu jačinu bure ili čak uragana.

Izvori:

Osnovi geologije, autori: Velimir Jovanović i Danica Srećkov-Batoćanin, Zavod za udžebenike , Beograd
Zemlja, velika ilustrovana enciklopedija, Mladinska knjiga, Beograd,
Srbija u doba dinosaurusa, Prirodnjački muzej, Beograd, katalog sa izložbe, održane 2009. godine

Povodom završetka grejne sezone 2012/2013. godine, održan je sastanak, na kome se pored domaćina, pokrajinskog sekretara za energetiku i mineralne sirovine, Nataše Pavićević Bajić, sa saradnicima, prisustvovali predsatvnici Ministarstva za energetiku, razvoj i zaštitu životne sredine Republike Srbije, na čelu sa državnim sekretarom u Ministarstvu, Dejanom Novakovićem, sa saradnicima. Sastanku su prisustvovali i direktori toplana i preduzeća za distribuciju prirodnog gasa sa teritorije AP Vojvodine, PD "Elektrovojvodina" d.o.o., PD "Panonske TE-TO" d.o.o., NIS AD,  Podzemno skladište Banatski Dvor i Agencija za energetiku grada Novog Sada.

Cilj sastanka bio je sublimiranje rezultata, ali i sagledavanje finansijskih i tehničkih problema, koje svi energetski subjekti, a na prvom mestu toplane, imaju u realizaciji isporuke toplotne energije.

Toplane i distribucija gasa predstavljaju jedan od najznačajnijih energetskih faktora u Vojvodini kada je reč o grejanju, naglasila je Nataša Pavićević Bajić i podsetila da u AP Vojvodini daljinski sistem grejanja postoji u dvadeset i jednom naselju, čime je omogućeno zagrevanje više od 148.000 korisnika. Daljinski sistem grejanja se nalazi u 21 naselju.

Na teritoriji Vojvodine, distributivni sistem prirodnog gasa veoma je razvijen. Postoje dvadeset i tri distributera prirodnog gasa, računajući i JP „Srbijagas“ kao najvećeg distributera, koji snabdeva oko 210.000 domaćinstava.

U oblasti toplotne energije Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine, redovno prati stanje u vezi sa komunalnom i industrijskom energetikom, toplifikacijom. Izrađuju se i sprovode programi za povećanje energetske efikasnosti i štednje svih vidova energije, kao i programi za uvođenje obnovljivih izvora energije u daljinskom sistemu grejanja. Veoma je bitna saradnja koja se uspostavlja sa Ministarstvom za energetiku, razvoj i zaštitu životne sredine Republike Srbije, jedinicama lokalne samouprave, preduzećima i ostalim subjektima, pri vršenju poslova iz delokruga rada.

Nataša Pavićević Bajić je rekla da su budžetom planirana sredstva, koja će biti usmerena ka izradi studije, predstudije i glavnog generalnog projekta za realizaciju projekta da toplane sa fosilnih goriva pređu na korišćenje obnovljivih izvora energije. Na prvom mestu, reč je o geotermalnoj energiji i biomasi, u lokalnim samouprava gde je takvo rešenje moguće. S obzirom na to da lokalne samouprave imaju zakonsku obavezu da urade planove razvoja, trebalo bi da se dođe do idejnog rešenja za uvođenje obnovljivih izvora energije, kao i određivanja vrste energenta u zamenu za fosilna goriva.

Takođe, u okviru lokalnih planova razvoja energetike, tehničkom dokumentacijom biće potpomognuta odabrana rešenja za daljinsko snabdevanje toplotnom energijom. Nataša Pavićević Bajić je istakla da će do kraja godine biti izrađen dokument, koji će podržati i Svetska organizacija za biomasu, čime će biti dobijena konkretna tehnička rešenja o načinu tehničke izvodljivosti i ekonomske isplativosti svih projekata. Očekuje se da će se već tokom naredne godine početi sa realizacijom tih projekata, i daće se u većem broju toplana koristiti obnovljivi izvori energije, čije će efekte najpre osetiti krajnji korisnici toplotne enregije, jer se očekuje da će toplotna energija biti značajno jeftinija, čime će biti ispoštovane i obaveze prema Evropskoj uniji.

Državni sekretar u Ministarstvu energetike, Dejan Novaković govorio je o novim podzakonskim aktima, koji se donose u skladu sa Zakonom o efikasnom korišćenju energije. Ovaj Zakon stupio je na snagu 15. marta ove godine. Primenom novog Zakona, očekuje se ušteda od preko 300 miliona evra na republičkom nivou. Najznačajnije u novom Zakonu je uvođenje budžetskog Fonda za energetsku efikasnost, kada će primenom tog fonda, kada stupi na snagu 1. januara 2015. godine. Ovim Fondom će biti omogućeno građanima, da ukoliko primene sve što je Zakonom predviđeno, kao i subvencionisanjem troškova, uštede i do 40 odsto u potrošnji energije. Postojanjem budžetskog fonda biće poznato kolikom se količinom sredstva raspolaže i taj novac će na godišnjem nivou biti uložen isključivo u energetsku efikasnost. Podzakonskim aktom biće regulisano ko ima pravo i na koji način da koristi ta sredstva. Ideja je da iz tog fonda bude finansirano uzimanje kredita, gde će se država pojaviti kao garant, a građanima će iz tog fonda biti isplaćivane subvencije. Takođe, sada se radi i na izradi akcionog plana za Republiku Srbiju, gde će se uneti mere, koje će biti primenjene u Zakonu o efikasnom korišćenju energije. Nakon toga će biti izrađen podzakonski akt koji određuje način budžetskog fonda i upotrebu sredstava. Inače, do 1. januara 2015. godine biće doneseno i usvojeno 29 podzakonskih akata iz oblasti energetske efikasnosti.

Iako je veliki deo Vojvodine pokriven toplovodnim i gasovodnim mrežama, još uvek veliki deo stanovništva koristi električnu energiju za zagrevanje objekata.

Na osnovu izveštaja sa terena, potrošači prirodnog gasa i toplotne energije bili su redovno snabdevani, te nije bilo značajnijih prekida u snabdevanju električnom energijom.

Predstavnici Panonskih TE-TO iz Sremske Mitrovice izneli su svoja pozitivna iskustva sa novim kotlom na biomasu, kojim je obezbeđena toplotna energija tokom ove grejne sezone. Pogodnosti su vidljive i na finansijskom planu. Ova toplana proizvodi toplotnu energiju od ljuske suncokreta.

Biomasa je obnovljivi izvor energije biljnog ili životinjskog porekla, koja se može koristiti kao gorivo ili za industrijsku proizvodnju. Najčešće se koristi direktno u produkciji energije za grejanje, kuvanje ili zagrevanje tople vode, ali se može koristiti i za proizvodnju električne i toplotne energije. A s obzirom na to da se smatra gorivom budućnosti, odnedavno se sve više koristi za proizvodnju biogoriva. Takođe, može se koristiti u industriji za proizvodnju vlakana i hemikalija. Biomasa se može podeliti prema poreklu nastanka na drvnu i nedrvnu biomasu, kao i biomasu nastalu od životinjskog otpada, tako da se može razlikovati nekoliko tipova biomase, u zavisnosti od porekla:

Drvna biomasa nastala je od ostataka i otpadaka prilikom njihove obrade  u drvnoj industriji. Može se koristiti direktno kao gorivo u kotlovima ili kao sirovina za proizvodnju briketa ili peleta.

Biomasa nastala od otpadaka iz poljoprivredne proizvodnje je: slama, kukuruzovina, granje, otkos, koštice ili ljuske. Reč je o heterogenoj biomasi različitih svojstava. Uglavnom ima nisku ogrevnu vrednost zbog visokog udela vlage i različitih primesa, na primer, hlora. Prerađuje se baliranjem, odnosno briketiranjem i peletiranjem.

Biomasa životinjskog porekla podrazumeva otpad i ostatke nastale anaerobnom fermentacijom (izmet svih vrsta životinja + zelena masa).

Biomasa nastala iz otpada je zelena frakcija kućnog otpada, biomasa iz parkova i vrtova sa urbanih površina kao i ostaci pri seči šuma, biorazgrdivi ostaci u prehrambenoj industriji i mulj iz kolektora za tretman otpadnih voda. Najčešće se koristi drvna masa koja je nastala kao sporedni proizvod, otpad ili su to ostaci koji se ne mogu više iskoristiti. Takva biomasa koristi se kao gorivo u postrojenjima za proizvodnju električne i toplotne energije ili se prerađuje u gasovita i tečna goriva za primenu u vozilima i domaćinsvima.

Biomasa ne uključuje materije organskog porekla, koje su promenjene raznim geološkim procesima u naftu i ugalj.

Uticaj na okolinu

Biomasa je deo zatvorenog ugljeničkog kruga. Ugljenik iz atmosfere pohranjuje se u biljke.  Prilikom spaljivanja ugljenik se ponovno oslobađa u atmosferu kao ugljendioksid (CO2). Dokle god se poštuje princip obnovljivog razvoja (zasadi se onoliko drveća koliko se poseče) ovaj oblik dobijanja energije nema značajnog uticaja na životnu okolinu.

Biomasa se smatra obnovljivim izvorom energije i često se naziva ugljenično neutralno gorivo, ali ipak, biomasa može doprineti globalnom zagrevanju. To se događa kad se poremeti ravnoteža seče i sađenja drveća, na primer kod krčenja šuma ili urbanizacije zelenih površina. Kada se biomasa koristi kao gorivo umesto fosilnih goriva, tada se ispušta jednaka količina CO2 u atmosferu. Ugljenik iz biomase koji sačinjava otprilike pedeset odsto njene mase, već je deo atmosferskog ugljeničnog kruga. Biomasa apsorbira CO2 tokom svog životnog ciklusa, te ga ispušta nazad u atmosferu, kad se koristi za dobijanje energije. Kod fosilnih goriva, to je drugačije, jer se kod njih ugljenik izdvaja iz dugotrajnih spremnika, u kojima bi inače bio zauvek zarobljen, i ispušta se u atmosferu.

Čvrsta biomasa se može spaljivati i tako se iz nje može dobiti toplotna energija za grejanje ili proizvodnju električne energije, a može se raznim postupcima pretvoriti u biogoriva ili biogas, te se u tom obliku koristiti za dobijanje energije.

Neki postupci prerade i upotrebe biomase:

• kompostiranje (u svrhu dobijanja đubriva)
• anaerobna digestija (biomasa trune u svrhu dobijanja metana i taloga koji se koristi kao đubrivo)
• fermentacija i destilacija (za dobivanje etilnog alkohola)
• destruktivna destilacija (proizvodi metil-alkohol iz otpada bogatih celulozom)
• piroliza (zagrevanje organskog otpada bez prisustva vazduha u svrhu proizvodnje biogasa, biodizela, biouglja itd.)
• spaljivanje u svrhu dobijanja toplotne i električne energije
• kao građevinski materijal
• proizvodnja biorazgradive plastike i papira (korišćenje celuloznih vlakana)

Biogas je vrsta gasovitog biogoriva koje se dobija anaerobnom razgradnjom ili fermentacijom biorazgradivih materija nastalih u poljoprivredi, šumarstvu i domaćinstvu, kao i gas nastao u postrojenjima za tretman sporednih proizvoda životinjskog porekla (delovi tela i trupa životinja, proizvodi i hrana životinjskog porekla koji nisu namenjeni za ishranu ljudi). Smatra se da bi u budućnosti mogao biti važan izvor energije, čime bi se postigao visok nivo energetske efikasnosti, štedelo bi se fosilno gorivo, a delovalo bi se pozitivno na zaštitu životne sredine.

U biogas su se donedavno ubrajali (a neki još uvek ubrajaju) i : barski gas, gas iz anaerobnih postrojenja za preradu otpadnih voda, septičkih jama i slično, gas sa deponija čvrstog otpada, međutim po nekim novim podelama ove vrste gasova koji potiču od otpada ne svrstavaju se u biogas.
Biogas je mešavina gasova, čiju zapreminu čini 50-75% metana, 25-45% ugljen-dioksida sa primesama drugih gasova (kiseonik, azot, amonijak, vodonik, vodonik-sulfid) u znatno manjem udelu.

Biogas se koristi za proizvodnju toplotne energije, električne energije, toplotne i električne energije (kogeneracija, što je najčešći slučaj), a može da se koristi istovremeno za proizvodnju toplote, električne energije i hlađenje (trigeneracija).

Malim delom koristi se i kao gorivo za pokretanje automobila (uglavnom gradskih autobusa), ali s obzirom da ipak traži prethodnu pripremu, teško se kao takav može nazvati automobilskim gorivom. Takođe, prečišćavanjem i odvajanjem CO2, može da se utiskuje u mrežu prirodnog gasa i služi kao njegova zamena.

Danas postoje različite tehnologije proizvodnje biogasa, odnosno različita postrojenja i oprema za proizvodnju biogasa. Najčešće se koristi proizvodnja biogasa u fermentorima postupkom anaerobne fermentacije pri čemu u sastav biogas postrojenja ulazi oprema kojom se omogućava skladištenje, priprema i manipulacija supstratom, proizvodnja i skladištenje biogasa, kao i skladištenje i prerada ostataka fermentacije. Omogućena je potpuna automatizacija pogona. Što se tiče supstrata, odnosno sirovine iz koje postupkom razgradnje nastaje biogas, najpovoljniji je stajnjak jer se najčešće koristi sa sopstvene farme i besplatan je. Razlikuje se tečni i čvrsti stajnjak. Tečni se sastoji od ekskremenata životinja a sadržaj suve mase je do 10%. Ukoliko se koristi prostirka, dobija se čvrsti stajnjak koji ima sadržaj suve materije i do 40%. Nedostatak korišćenja stajnjaka, zbog visokog sadržaja vode je nizak energetski potencijal. Zbog toga savremena biogas postrojenja koriste mešavinu stajnjaka i drugih supstrata, na primer silažu kukuruza. Od ostalih supstrata treba spomenuti: raž, silažu trave, ostatke od proizvodnje piva, šećernu repu itd. Najveći potencijal za proizvodnju biogasa ima silaža kukuruza.

Jedan od novijih  načina za proizvodnju biogasa je i proces pirolize, tj. ''krekovanja'' kao njene podvrste. Kod ovih postupaka suština je da se na visokim temperaturama pod posebnim uslovima iz čvrste biomase dobija biogas i više nusprodukata različitog agregatnog stanja.

Što se tiče korišćenja biogasa, postoje brojne tehnologije ali je najbolje da se koristi u kogeneraciji, odnosno istovremenoj proizvodnji toplotne i električne energije, pošto su uvedene podsticajne cene za isporučenu električnu energiju iz kogenerativnih postojenja. Kogenerativno postrojenje sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem se primenjuje dugi niz godina i prednost u odnosu na druge tehnologije je visok električni stepen korisnosti, što je veoma bitno, jer se većina prihoda biogas postrojenja ostvaruje prodajom električne energije.

Trenutno se proizvodnja samo toplotne enrgije iz biogasa ne isplati pošto u tom slučaju biogas postrojenje košta isto kao i ono za kogeneraciju a ostvaruju se znatno niži prihodi zbog nepostojanja podsticaja za proizvodnju toplotne energije. Korišćenje biogasa kao goriva za transport i utiskivanje u mrežu prirodnog gasa je skupo zbog potrebe za postrojenjem za prečišćavanje biogasa i moglo bi da se isplati samo uz dodatne podsticaje.

Poseban značaj proizvodnje i korišćenja biogasa je:

• sprečavanje emisija metana, gasa koji utiče na povećanje efekta staklene bašte (intenzitet je 23 puta veći od ugljen-dioksida).
• od biogasa se najčešće proizvodi električna energija, a može se ostvariti i prihod prodajom električne energije, a preuzimanjem električne energije iz mreže po znatno nižim cenama
• smanjenje rasprostiranja neprijatnih mirisa, sprečavanje zagađenja zemljišta i podzemnih voda (za proizvodnju biogasa se koristi stajnjak sa stočarskih farmi)
• ostvaruju se i pozitivni socio-ekonomski efekti, podstiče ruralni razvoj, bolje koriste ljudski i materijalni resursi na lokalnom nivou.
• korišćenje prečišćenog biogasa, odnosno biometana, kao goriva u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem

Jovan Žujović smatra se osnivačem geološke nauke u Srbiji. Bio je profesor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpskog geološkog društva.

Rođen je u Brusnici od oca Mladena i majke Jelene. Gimnaziju je završio u Beogradu, a zatim Prirodno-matematički odsek Velike škole. Posle toga je završio Fakultet nauka - prirodnjački odsek u Parizu, studirao je i na Antropološkoj školi u Parizu.

Kao prvi školovani geolog u Srbiji, izabran je 1880. godine za suplenta na Katedri za mineralogiju sa geologijom na Velikoj školi u Beogradu. Ovim je začeta savremena geološka škola u Srbiji. Osim mineralogije i geologije, počeo je i predavanja iz paleontologije. Iz Pariza je doneo prvi polarizacioni mikroskop i uveo mikroskopska ispitivanja naših stena. Redovni profesor Velike škole postao je 1883. Za relativno kratko vreme (1880 — 1900) izradio je geološku kartu Srbije i napisao osnovne udžbenike iz geologije. Osnovao je Geološki zavod Velike škole (1889), pokrenuo prvi geološki časopis u Srbiji "Geološki anali Balkanskoga poluostrva" (1889), osnovao Srpsko geološko društvo (1891). I sve što je tada Žujović osnovao postoji i danas. On je jedan od osnivača Muzeja srpske zemlje (današnji Prirodnjački muzej u Beogradu). Uveo je agrogeologiju na Poljoprivrednom fakultetu, za čije osnivanje je takođe veoma zaslužan. Predavao je primenjenu geologiju na Tehničkom fakultetu posle Prvog svetskog rata. Svoje naučne radove štampao je u mnogim inostranim i domaćim publikacijama.

Aktivno se bavio politikom. Bio je član Senata (1901). Ministar prosvete i crkvenih dela bio je u dva navrata, od 16. maja do 30. jula 1905. i 11. oktobra 1909. do 12. septembra 1910. godine. Ministar inostranih dela Srbije bio je od 30. jula do 2. decembra 1905. godine.

Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije kralj Milan Obrenović je 5. aprila 1887. ukazom imenovao prvih 16 članova akademije. Među njima je bio Jovan Žujović, kao najmlađi. Prema tadašnjim običajima postao je sekretar akademije. Posle smrti Stojana Novakovića postao je 2. aprila 1915. predsednik Srpske kraljevske akademije. Ovu funkciju je obavljao šest godina, do 1921. godine.

Prilikom osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. izabran je za redovnog profesora, jednog od osam koji su zatim birali ceo ostali nastavni kadar univerziteta. Takođe, prilikom svečanog otvaranja univerziteta, držao je govor u ime Srpske kraljevske akademije.

Bio je specijalni izaslanik srpske vlade u Parizu za vreme Prvog svetskog rata u misiji organizovanja srpskih škola za izbegle đake i skupljanje pomoći.
Uz članke o geologiji i paleontologiji, poznati su i njegovi radovi iz oblasti antropologije. U svom delu "Kameno doba", koje je objavljeno 1893. godine, citirajući pretežno francuske naučnike, dao je pregled onovremenih najsavremenijih znanja i iz paleoantropologije od najstarijih početaka do kraja neolitske epohe. Nešto kasnije, između 1927. i 1929. godine, u delu "Postanje Zemlje i naše domovine (I - II)", obrađena je i biološka prošlost Zemlje počev od razdoblja u kom je nastao pračovek. - U ovom delu je značajno njegovo veliko interesovanje za prostor Balkanskog poluostrva.

Bio je jedan od prvih planinara Srbije. Počeo je da se bavi planinarstvom 1872. u švajcarskim Alpima za vreme školovanja u Cirihu. Po povratku u zemlju ostvario je do 1893. uspone na većinu planinskih vrhova u Srbiji, jer je kao geolog po prirodi bio i planinar. Penjao se i na vrhove Urala i Kavkaza.

Glavni je inicijator, jedan od osnivača (14. juna 1901), prvi i dugogodišnji predsednik Srpskog planinarskog društva u Beogradu. Njegovim nastojanjem posle Prvog svetskog rata, društvo je obnovljeno, pa ga je izabralo za doživotnog predsednika.

Fragment iz knjige "Kameno doba", prof. Jovana Žujovića

"KAMENO DOBA"

Pristup

Bilo je vremena kada je vaseljena bila puna nebesnih tela, ali naše zemlje u njoj nije bilo. I bilo je vremena kada se naša zemlja stvorila, ali na njoj ne beše ni bilja ni životinja. Pa nastaše vremena, kada je na zemlji bilo raznoga bilja i raznih životinja, ali nikakvih ljudi nije bilo. Najzad se pojaviše i prvi ljudi, ali je to bilo tako davno da ih i najstarija istorija ne pamti. Sva su ta vremena veoma dugo trajala, pa izgleda da je zemlja morala
proći kroz vrlo mnoge mene, dok su se na njoj stvorile prilike u kojima ljudi mogahu živeti i napredovati. Pri tim promenama najviše se menjao biljni i životinjski svet dokle najzad nije dobio i svoj najsavršeniji stvor u obliku čoveka.

Zemlja naša ima dakle vrlo dugotrajnu istoriju, koja veličinom i raznolikošću  svojom daleko prevazilazi istoriju celoga čoveštva i sviju pojedinih naroda. I  ta je istorija podeljena na periode, koje se zovu po svom starešinstvu  primarne, sekundarne, tercijarne i kvaterne.

U primarnim periodama prvo je jedan sveopšti okean pokrivao celu zemlju,  pa se za tim iz njega ovde onde po nešto suve zemlje izdizalo. Na ovim ostrovima  poniklo je prvo bilje, a sa ovim se pojaviše prvi insekti. Na zemlji je morala  tada vladati mrtva tišina, jer ne beše nikakvih glasovitih životinja; jedva li je kakav cvrčak ono gluvo doba svojom cvrkom prekidao, a kamo li da su se igde  mogle čuti tice pevačice.

Zemlja se tresla, pucala je, srozavala se i izdizala, a kroz pukotine kuljala je  lavična masa isto kao i u poznijim i sadašnjim vulkanima. Ali ako su se pri ovome  i dešavali siloviti okršaji, ne beše nikakvoga višeg stvora koga bi mogli  zastrašiti.

U sekundarnim periodama na suvoj se zemlji i bilje i životinje poče naglo  razvijati, i priugotovi se da primi na se oblike kakve ima i u sadašnjem dobu.

U tercijarnim periodama kontinenti dobivahu u glavnome današnje granice,  jer se more povuklo iz nekoliko sada suvih oblasti a pokrilo je druge neke koje  do tada behu na suvu. Tada se izdizahu glavne sadašnje planine: Balkan, Kavkaz i  Karpati, Dinarski i drugi Alpi, Apenini i Pireneji, a na mnogim brdima u Srbiji,  Makedoniji, Trakiji, u Ugarskoj, Češkoj, Nemačkoj i Francuskoj otvarahu se novi  vulkani, koji trajaše do potonje geološke periode. Klimat se istina kolebao te  bivao čas topliji čas hladniji, a prema njemu se menjala i biljna odeća zemljina,  ali su najsavršenije životinje, to jest sisari, baš u ovim periodama postigle  vrhunac svoga razvića.

Tercijarne se periode razlikuju po glavnim promenama klimata i po promenama  izmeđ suve zmlje spram mora, po stupnjevima u izdizanju gorskih venaca i  usavršavanju životinja iz kola sisara; te periode zovu se u nauci: Eocen,  Oligocen, Miocen i Pliocen, jer se tim imenima iskazuje stepen njihove sličnosti  sa sadašnjom periodom. Prve dve sastavljaju se u tako zvani Paleogen a druge dve u Neogen.

Nas se ovde naročito tiču vremena Neogena, jer je tada već moguće bilo da se i  čovek na zemlji pojavi; sa toga ćemo u kratko prikazati kakvim je biljem i  životinjama tadašnje ljudstvo moglo biti okruženo....

Izvori: Vikipedija – slobodna enciklopedija, fragment IZ KNJIGE "Kameno doba" preuzet sa veb stranice: "Projekat Gutenberg"

Aleksandar Popović smatra se ocem srpske geologije. Prvi je istražio i opisao Frušku goru. Svojim geološkim istraživanjima skrenuo je pažnju svetskih naučnih krugova na našu zemlju.

Napisao je prve gimnazijske udžbenike na srpskom jeziku, bavio se popularnom medicinom i zdravstvenim prosvećivanjem.  Autor je verovatno prve muzičke kritike kod nas. Odlično je pevao, svirao violinu i komponovao horska i druga dela, prevodio s engleskog i nemačkog i to Šekspira, Šilera i Getea, pisao je poeziju i književnu kritiku. Takođe, otkrio je izvor u Vrnjačkoj Banji, današnji najveći domaći brend - vodu "Knjaz Miloš".

Rodio se u Bečeju kao jedan od tri sina Sofije i Vase Popovića. Otac mu se bavio veletrgovinom građevinskog materijala i imao izuzetno veliko bogatstvo. Kuća mu je bila na glavnom gradskom trgu preko puta crkve, i dominirala je Bečejom poput mesnog dvora. Iako veoma imućan, otac je bio veoma poštovan i voljen, pa su ga građani izabrali za svoga kneza.

Kada su 1848 godine u Austrougarskoj počeli veliki nemiri, posedi Vase Popovića bili su spaljeni i sva imovina razgrabljena. Misleći da su mu sinovi i žena ubijeni, Vasa Popović je ratovao zajedno s ustanicima širom Južne Ugarske i Vojne krajine, a porodicu je, najzad, pronašao skrivenu kod ženinog brata u mestu Aradac.

Kao puki siromasi, vraćaju se u Bečej. Vasa podiže kućicu i dućan na zgarištu svoje stare palate, ali je ubrzo nakon toga i preminuo. Majka Sofija, nekada prva dama Bečeja, bila je prinuđena da prihvata razne poslove ne bi li prehranila svoja tri sina. Tada mladi Aleksandar, kao najbolji učenik svoje osnovne škole, daje časove slabijim učenicima i zarađuje za kućni budžet. Majka Sofija je shvatila da je poslednji kapital njihove porodice pamet njenih sinova, i ona vešto uspeva da im obezbedi razne privatne, državne i crkvene školske stipendije.

Pošto ih je smestila po internatima po Pešti, rasprodala je sve što joj je preostalo i preselila se blizu njih. Najstariji sin Stevan, pitomac akademije Tekelijanum, odličan student i književno taletovan, dobio je poziv da daje časove prinčevima Đorđu i Arsenu Karađorđeviću, koji su tada živeli u Pešti. Knez je bio toliko zadovoljan znanjem i karakternim osobinama siromašnog studenta da je Stevana ubrzo proglasio službenim vaspitačem svojih naslednika. Od tada Stevan ima sredstva da izdržava sebe, majku i braću (Stevan Popović, 1845 — 1917, književnik i političar, upravnik Tekelijanuma, napisao dvadesetak novela, uređivao književne časopise, bio je poslanik Ugarskog sabora).

Aleksandar Popović se tada upisuje na prirodne nauke na Filozofskom fakultetu u Pešti, gde na njega presudno utiče velikan mađarske nauke Jožef Sabo, profesor geologije. Između starog profesora i Aleksandra rađa se i veliko prijateljstvo.

Profesoru u čast, Aleksandar počinje da se potpisuje i kao Šandor, što postaje njegovo drugo ime. Njih dvojica prepešačili su Frušku goru i dobar deo Srbije sakupljujući naučnu građu, a s tih putovanja nastala je Popovićeva knjiga "Geološke crtice o Srbiji", koja se, uz dela Jovana Cvijića, smatra temeljem srpske geologije. Saradnja i potpuno poverenje između Saboa i Popovića bili su na velikim iskušenju tokom 1872. godine, kada je Aleksandar Popović poslao profosoru Sabou vest da je na Fruškoj gori otkrio do tada tamo nepoznat trahit. Sabo odmah s ponosom obaveštava Mađarsko geološko društvo o ovom otkriću. Poznati profesor A. Koh, međutim, putuje u Petrovaradin i s podsmehom sa terena referiše da je reč o zabuni i grešci. Ako je greška moguća kod mladog Popovića, ona je veliki skandal za uglednog Saboa. Profesor ipak veruje svom prijatelju i kolegi Aleksandru, i staje uz njega. Stvar se, međutim, komplikuje jer su "vredni" građevinari u međuvremenu potpuno iscrpeli trahit na mestu na kom ga je Popović pronašao. Čitavu godinu dana Aleksandar Popović traga za novim dokazima o postojanju trahita na Fruškoj gori, da bi na kraju napori bili krunisani uspehom: Trahit je ponovo pronađen i Popović i Sabo trijumfuju u naučnim krugovima srednje Evrope. Sabo koristi priliku da svog studenta podrži i za redovnog člana Mađarskog geološkog društva, a Popović je odmah postao i dopisani član Bečkog geološkog zavoda.
U međuvremenu, pozvan je da bude profesor u Velikoj novosadskoj gimnaziji. Predaje prirodopis, matematiku i mađarski, a po potrebi i fiziku, nemački, psihologiju i pevanje.

Ne odustajući od naučnih ambicija, Aleksandar Popović je pripremao geološku ekpediciju za Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, i kod profesora Saboa prijavio doktorski rad. Međutim, iznenada je preminuo od tuberkuloze koju je doneo s geoloških putovanjima po zabitima, ne napunivši ni trideset godina. Čuvši vest o tome, stari profesor Jožef Sabo je, kažu, kriknuo i izgovorio: " Prijatelju, samo ja mogu da ocenim šta je nauka izgubila smrću Šandorovom. "

Jovan Jovanović Zmaj piše mu rekvijumski pozdrav, u kome kaže da pravi velikani ne umiru, jer se oko groba okuplja venac novih sledbenika, a za svog mladog prijatelja Šandora, kako ga je i on zvao, na kraju govori:

"Geolog sišao je
U one dublje sloje
Naučnim gonom gonjen
Na svake žrtve sklonjen
U svoga življa stan."

DELOVI GEOLOŠKIH SPISA PROFESORA ALEKSANDRA ŠANDORA POPOVIĆA

Fruška gora je podjednako zanimljiva kako za veštaka tako i za naučenjaka. Veštak će naći u njoj nebrojenih divota položaja i pojedinih prirodnih pojava, a naučenjak, osobito prirodnjak, imade najzgodniju priliku da se upozna sa najubavijim i veoma karakterističnim životinjskim i biljnim organizmima, a tako se isto pri svakom koraku susreće sa tragovima minulih vekova u istoriji naše zemlje, te mu radnja i trud može uroditi još i danas obilatim plodom. Još i danas, velim; jer mada je dosta znatan broj onih, ponajviše stranih prirodnjaka, koje te gore obilaziše, opet za to ostajaše još toliko neobrađenog materijala, da bi ma koji naučenjak mogao posvetiti polovinu svog života samo na proučavanje ovih predela.

Ostavljajući za sad na stranu faunističko-florističko bogatstvo Fruške gore, rad sam da na osnovu svojih sopstvenih istraživanja a i po dosadanjem iskustvu drugih stručnjaka izložim geološke odnošaje tog veličanstvenog ako i ne golemog niza planina.

U Fruškoj gori nalazi se eruptivno, sedimenterno i metamorfično stenje. S toga ću preduzeti opis po tim stenama i za sada ću da govorim o eruptivnim stenama i to:

O fruškogorskim trahitima

Pod trahitom podrazumeva se stenje ili "kamen" koga je usijana sredina naše zemljane kugle na površinu potisnula, gde se trahit u bregove nagomilao. Taki trahitski bregovi izgledaju skoro uvek kao kakva kapa. Mnogi današnji najviši vulkani sastoje se iz trahita i imaju također oblik kupe, otuda se daje reći, da je nekad na tom mestu, gde se trahit nalazi, bio vulkan, koji se utišao i ne bljuje više usijano stenje iz svoje utrobe. Vulkana je dakle nekad bilo i u Fruškoj gori, ako ne i suviše žestokih – jer ima u njoj trahita ili drugim rečima: i u Fruškoj gori se događalo, da je ohladnela zemljana kora probijana usijanim masam, koje su se posle na površini te gore kao kupa naslagale. Trahit je boje sivaste, plavetnikaste ili nešto tamnije, tvrd je i hrapav. Naš ga narod u Sremu zove mestimice "modracem".

Koliko se za sad zna, trahit se u Fruškoj gori nalazi na tri mesta: u selu Rakovcu iza manastira, u Ledincima i u Petrovaradinskoj tvrdnji. Hrvatski geolozi spominju samo ledinački trahit, koji stanovnici pri građevinama upotrebljavaju.

Rakovački se trahit nalazi na južnoj strani manastira Rakovac na tako zvanoj "buškinoj ugljari" ispod "lišajevog vrha". Ima ga u više kupa sa obe strane "buškine ugljare" no nigde ne izlazi u golemim masama na videlo. Ja sam ga posmatrao ove godine prilikom duhovskih ferija a pre mene opisao ga je prof. Koh sa klauzemb. Univerziteta. Jasno se daje opaziti kako taj trahit na više mesta probija neku drugu zar stariju formaciju. To jest rakovački se trahit uzdigao kroz slojeve nekog škriljca i peščenjaka, koji su na bečkoj geološkoj karti obeleženi kao "Culmschiefer" i "Sandstein".

Peščenjak se po svoj prilici razvio i u škriljca i oba ta oblika spadaju, koliko sam se mogao uveriti, u gornju kredu, koja se inače zove i gosuaska formacija, i od koje se tragovi viđaju na mnogo mesta u Fruškoj gori.Trahit koji prodire kroz spomenuti škriljac i peščenjak, sadrži ove minerale: ortoklas, koji je ovde zastupljen svojojm staklenastom vrstom, sanidinom, čiji su kristali poveliki. Posle njega najvećma  pada u oči amfibol, koji se javlja u dugim, iglastim kristalima sa crnom ili crno-zelenom bojom; sadrži još i augita, biotita, magnetita, i zar nefelina; a da će biti u njemu i nešto kalcita, vidi se otud što pod uticajem sone kiseline slabo šušti. Da li sadrži kvarca ne da se još pozitivno tvrditi; ali ja bih bio veoma naklonjen da sa "da" odgovorim, jer me neke okolnosti na to podstiču. Iz svega se vidi, da ovaj trahit spada u vrstu ortoklas – (sanidin) trahita. Boja mu je sivasta plavetnikasta a pod uticajem atmosfere dobija zagasitu mrku boju. Zbog toga što se u neznatnoj količini nalazi, ne uzima se za praktičnu upotrebu i imade više naučne vrednosti...."

Izvori: Vikipedija – slobodna enciklopedija i monografija "Aleksandar Šandor Popović" geolog, edicija Posebna izdanja br.1, Geološkog instituta Srbije (preradio: Aleksandar Grubić)

Debeljača - Rekultivacija devastiranog područja, na kome je izgrađen ribnjak

Bela Crkva - Eksploatacija šljunka

Čurug - Ciglana i arheološko nalazište

Kanjiža Potisje - Eksploatacija opekarske gline i proizvodnja crepa, elemenata u građevinarstvu i ukrasne i upotrebne keramike majolike

Kovin - Jedinstvena podvodna eksploatacija uglja (lignit) na svetu

Beočin/Lafarž - Eksploatacija lapora za proizvodnju cementa

Mesić kod Vršca - Eksploatacija kvarcno-feldspatski pesak i šljunak

Dubovac kod Kovina - Eksploatacija treseta

Fruška gora - Eksploatacija tufa